Увод

 

Наша црква,  преподобни  и  преблажени  оци  наши,  који  су  огањ  целом  свету,  земаљски  и  небески  анђели,  прихватили  су  предање  Духа  Светога и  од  Њега  просвећени  благодаћу  Божјом  уселише  Христа  у  наше  душе  да  бисмо  и  спознали  веру  нашу  православну,  законе,  молитве  и  све  што је њој  својствено.

Припада  јој  и  уметност.  Још  од  раног  хришћанства  Господ  је  човеку  дозволио  уметност  ( умеће )  ради талената,  које  му  је  подарио  и  ради  увећања  талената,  а  самим  тим  увећања  и  уметничких  остварења. „Уметност првих хришћана није настала ни из чега, већ се јавља као сведочанство нове духовности и производ развоја који настаје из односа са културама старог света.“[1] Хришћанство је ширећи се пространим територијама Римског царства стварало једну нову културу, али се упоредо тим културним и духовним процесом, које је имало за производ друштво и културу темељену на идејама које је ширио Исус Христос одвијао процес још једне – креације хришћанске уметности. „Ступити у везу са Богом, данас звучи чудно и немогуће, али за хришћане ово беше циљ. Рани хришћани су хтели да ступе у везу са нествореним Богом, који се открио у своме Сину. Нису жалили своје животе, јел су знали и веровали да су само пролазници у овоме свету а да је њихов бог устао из мртвих. Због тога су читавим своји бићем тежили да што пре дође и да се што пре сусретну с њим. Данашњем просечном хришћанину се светост чини недостижном“[2].

Човек  је  ( многи  од  њих )  заузврат  умилним  молитвама  и  песмама  покушао  одати  захвалност  Богу,  надајући  се  да  ће  му  Он  доделити  савршенство  стваралаштва  и  тако  се  савршенством  приближити  Њему,  Творцу  свега  видљивог  и  невидљивог.

Тако  су  слике  рађене,  људском  руком,  рођене  људском  мотивацијом  и  маштом  постајале  саставни  део  литургије и  целокупног  црквеног  амбијента,  који  нам  је  увек  био мислено  узлетање  ка  Господу.

Овај  пројекат  „ Причешће  Апостола“  требао  би  осокољен  овим  и  оваквим  схватањем  да  наследи  и  мислено  узлети  ка  Господу.

У  њему  је  било  нових  заплета,  које  је  храбри  и  крепки  Бог,  успео  заједно  са мном  да  распреде.   Надао сам се  у  милост  Божију  и  све  оно  што  Он  може  и  хоће, да  ћу  у  овом  послу  истрајати.  Надао се  и  истрајао и  мислим,  успео.  Сада се  опет  надам  да  моје  молитве  неће  бити  одбачене  и  да  ћу  се  на  крају  радовати  пред  Богом  и  људима.

Што  се  будућности  тиче,  настојало  се  да  пројекат  уведе  новине  у  смислу  композиције  и  да  се  раскине  са  одређеним  схватањем  традиције,  а  да  истовремено  зрачи  традицијом  и  духовношћу  која  је  тако  неопходна  свима,  који  у  Бога  верују.

Са  есхатолошке  тачке  гледишта  то  значи  да  је  свако  човеково  дело  творевина  Божја  и  да  је  небо  на  земљом  и  да  небо  и  земља  остају  и  иду  ка  вечности,  због  чега  огромна  већина  верних,  та  дела,  ту  творевину  Божију,  доживљава  са  дивљењем  и  кроткошћу  одушевљавајући  се  нераздељивој  Светој  Тројици,  која  нам  све  даје,  све  чини  за  нас  и  води  нас  тамо  где  нема  црте    која  раздваја  свет  од  Цркве.

Савремена естетска  вредност,  која  је  присутна  у  „ Причешћу  Апостола“   може  у  будућности  изазвати  осећаје  поистовећавања  са  радњом  дела,   што  ће  свима  који  га  посматрају    пробудити  осећај  живљења  у  суштинској  и  искреној  Христовој  природи.   Из  тог  разлога  у  коначном  исходу  достојанствено  ходајмо  Христовим  стазама,   са  молитвом  Господњом  и  прихватимо  је  у  правом  смислу  њеном,  а  она  гласи: „ Да се  свети  име  Твоје,  да  дође  Царство   Твоје“…     Амин!

 

 

 

 

 

 

  Црква  и  Евхаристија

 

Евхаристија  као  синтеза  Светог  Писма  и  Предања

 

Повезаност Цркве у Светој Евхаристији данас  је  општеприхваћен став  међу  православним,  али и међу  римокатолицима,  а  великим  делом  и  међу  протестантима.

Међутим,  ово  није  одувек  важило  у  нашем  Богословљу,  нити  у  Православној  Цркви,  а  много  мање  у  западној.  Ако  погледамо  уџбенике  православне  догматике  изненадићемо  се  чињеницом  да  су  поглавља  о  Цркви   и  Евхаристији  у  суштини  аутономна  и  међусобно  независна.    Оно  што  се   односи  на  Свету  Евхаристију  уопште  не  утиче  на  садржину  и  значење  Цркве  и  обрнуто [3].

Тек  почетком  шездесетих  година  прошлог  века  Митрополит  пергамски г.Јован  је одбранио  докторску  дисертацију  на  тему  Црква  и  Евхаристија  где  је  ударио  темеље  повезаности  и  узајамно  прожимајуће  корелационе  стварности,  које  више  нико  не  доводи  у  сумњу.  Повремено се  изражавају  ставови  о  пренаглашеном  „ поистовећивању“  ових  двеју  стварности  и  једностраном  истицању  Свете  Евхаристије  на  штету  других  елемената  Цркве,  а  све  ове  бојазни  проистичу  из  једног  погрешног  схватања  Евхаристије, свођењем на  једну  од  седам  „Светих  Тајни“ чиме се  пренебегава  древно  Предање,  које  је  Евхаристију  сматрало  возглављењем   целокупне  Тајне  Христа,  а  не  једним  сегментом или  једним  њеним  изразом.  Дакле,  Евхаристија  изражава,  открива  и  остварује  у  историји  саму  Цркву,  не  онакву  каква сада  јесте,  него  првенствено  онакву  каква  ће  бити  кад  завлада  Царство  Божије.[4]

Евхаристија  је  начин  на  који  Црква  треба  да  живи,  да се  надахњује,  да  се  креће  и  да  буде   уређена  у  историји.  То  је  оно  што се  језиком  догматике  назива  Еклисиологија.

Значи,  реч  је  о  истинској  „ природи “  Цркве,  а  не  о  њеном  историјском  развијању.  Наравно,  не  значи  да  Еклисиологија  одступа  од  светоотачког  Богословља,  него  сведочи  да  је  Црква  представљала   велику   живу  стварност,  голим  оком  видљиву  и  свима  познату  и  да  је  било  излишно  свако  њено  теоретско  описивање.

Ова  опипљива  и  конкретна  реалност,  од  почетка  је  у  свести  Цркве  поистовећивана  са  евхаристијским  сабрањем.

У  најстаријим  текстовима  Новог  Завета  у  посланицама  Апостола  Павла,  израз  Црква  употребљава  да  означи  локалну  заједницу  и то  не  било  који  њен  облик,  него  Цркву  на  њеном  Сабрању  Свету  Евхаристију.  Ово  произилази  из  проучавања  Св.Писма11.гл прва  посланица  Коринћанима. У тој  глави као  и  даље    у  (14-тој  глави),  Павле  говори  о  евхаристијским  сабрањима  Коринћана,  која  поистовећује  са  Црквом : „Кад се  сакупљате  у  Цркву,  чујем  да  постоје  подјеле  међу  вама “ (11,18) …и  др.

Што  ће  рећи,  када  се  сабирате  као  Црква,за Павла јесте евхаристијско  сабрање.

Светоотачка  књижевност  открива   израз  сабрање   који  без  икаквог  појашњавања  означава  Свету  Евхаристију,  а  корени  су  везани  и  за  појам Евхаристија   коју  је  употребљавао  и  Апостол  Павле.

Према  народном  предању  указује чињеница да   православни  народ  је  поистоветио  израз  Црква  са  простором  у  којем  се  извршава  Евхаристија,нпр: „ Идем  у  Цркву “  уместо:  „  Идем  у  храм “.  Ово се  не  би  десило  да  у  свести  нашег  народа  није  било  дубоко  укорењено  ово  поистовећивање  Цркве  и  Евхаристије.[5]

Дакле  ако  бисмо  желели  да  кажемо  шта  је  Црква,  ништа  друго  не  бисмо  видели  до  „само“   Свету   Евхаристију,  због  чега  се  Црква „ означава“,  дефинише  се  у  Светој  Евхаристији,  која  је  икона  Царства  Божијег.  Тако је видео у Предању  наше  Цркве  супротно  традицији  западних  Хришћана који  Свету  Евхаристију  не  виде  као  икону  будућности,  него слику догађаја из прошлости.   Па ако  је  Евхаристија  икона  будућих  ствари (стања) дакле,  Царства  Божијег тако   и  сама  Црква јесте  и   треба  да  буде  икона  Есхатона  Царства  Божијег.   Ово  Павлово  поистовећивање  бића  Цркве  са  Царством  Божијим,  као  извор  поистовећивања  Евхаристије  и  Цркве,  поставља  питање  односа  Цркве  са  историјом.  Да  ли  је  Црква  изван  Свете  Евхаристије?  Треба  ли  Црква  да  се  брине  о  историјским проблемима  се  свакодневним  потребама  свога  народа?   Ова  питања   обавезују  да  се  расветли  шта  значи  то  да  се  Евхаристија   и   Црква  поистовећују.

Црква  не  престаје  да  бива  Црква  ван  Евхаристије,  али  јесте  и  остаје  Црква,  јер  Евхаристија  представља   икону  Царства.  Црква  учествује  у  историји  и  њеним  проблемима  само  на  један  једини    начин  преносећи  на свакодневни  живот  људи  и    њихове  проблеме,  своје  Евхаристијско  искуство,тј.  Указујући на „ оно  што  смо  чули,  што  смо  видјели и  рукама  опипали“ [6] .  Црква  се  не  меша  у  световне  методе  решавања  ових  проблема.  Она  увек  одржава  један  дијалектички  однос  са  светом  и  историјом (ЈН1,1) .

Структура Цркве  се  црпи  из  Евхаристије,  па  је  тако  идентитет  Цркве  евхаристијски  и  Евхаристија  је  извориште  Цркве.

Ова  веза  истовремено  расветљава и  смисао  које  имају  и  друге  службе  у  Цркви. Тако,  епископ  није  ништа  друго  до  предстојатељ    Свете  Евхаристије,  јер  ако  је  епископ  стекао  част  и  власт  коју  има,  то  је  због  тога  што  седи  на  месту,  на  „Христовом  месту“  које  иконизује  Христа  на  Светој  Евхаристији.   Ово   показује  да  првенствено  и  главно  дело  епископа  јесте  „ председавање  Евхаристијом“.  То  значи  да   епископ  у  обављању  целокупне  службе,  делује  не  само  као  представник  Христа,  већ  и  своје  Цркве  тј епархије   тј  он  је  глава  и  локалне  Цркве.

Из  тог  разлога  чак  и  на  васељенским  саборима  епископи  су  учествовали у одлучивању  као  изражаваоци  и  носиоци  савести  својих  Цркава,  а  сабор их је   као  такве  прихватао,  када  би   одлуке  имале, тј    задобиле  велики  значај.[7]

Црпљење  епископске  власти  из  Евхаристије  има  за  последицу  укидање  сваког  пирамидалног  устројства  Цркве као  и  схватање  свих  њених  служби  у  духу  и  оквиру,  заједнице  свих  чланова  једног  Тела,  једног   Христа (Посланица  Кор.1.12.13.14.15).

Дакле,   сва  власт  епископа  извире  из  Евхаристије,  што  ће  рећи  да  помињање свих   епископа,  није  позивање  на  једног  појединца,  него  на  само  Тело   Христово,  како  се  оно  доживљава   у  Светој  Евхаристији  и  које  је  Његова  пројава  „   par  excellence  “.

Произилази  да  Евхаристија  остварује  и  изражава  јединство  Цркве,  са  литургијске  стране  то  значи:

1. Незамисливо је  да  се  врше  приватне  Литургије,  тј  за  децу,  за  младе,  за  студенте  итд.
2. Служење друге  Литургије  ,  ствара  проблем  самој  парохији,  зато  и  канонски  поредак  то  забрањује.  Све  што  је  ван  Евхаристије  -индивидуално  је,  а   све  што  је  у  њој – заједница  је.   Све  је  могуће  наћи  мимо  Цркве,  чак  и  у  другим  религијама,  једино  немогуће  наћи  мимо  Цркве  јесте  Света  Евхаристија[8].

 

 

Развој  чина  Евхаристије  кроз  време  и  утицај

 

Тројединство:  Сабрање,  Евхаристија  и  Црква  постоје  од  самог  почетка,  што  сведочи,  како  каже  апостол  Павле,  целокупно  (рано) хришћанско  предање  Цркве.   Основни  задатак  Литургијског  богословља  састоји  се  у  раскривању  његове  суштине  и  смисла.

У  Богословљу,  које  је  после  прекида  светоотачке  традиције  израсло  из  западног  схватања  метода  и  природе  теологије  уопште,  не  говори се  о  вези  сабрања,  Евхаристије  и  Цркве; Оно  Евхаристију  посматра  као  једну  од   тајни   али  не  као   “ тајну  сабрања ”  .  Зато  се  може  рећи  да  се  еклисиолошки  смисао  Евхаристије  једноставно  пренебрегава,  као  што  је  заборављен  и  Евхаристијски   вид   еклисиологије  тј  учења  о  Цркви.

Ту   је   настала  и  диференција  између  Богословља  и  Евхаристије,  што  је  утицало  на  долазак  последица  за  Црквену  свест.     Наиме,  знање  о  Евхаристији  као  Тајни  Сабрања, постепено  је  ишчезло  из  благочашћа  тј  побожности.   Литургија  се  углавном  одвија  при  сакупљању  верника,  а  временом  је  то  Сабрање  престало  да  се  схвата  као  првобитна  форма  Евхаристије,  док  је  Евхаристија  престала  да  се  види  и  осећа  као  првобитна  форма  Цркве.[9]

Литургијска  побожност  је  постала  крајње индивидуалистичка,  о  коме  сведочи  савремено  причешћивање,  које  је  у  потпуности  попуњено  личним  и  духовним  потребама  појединих  верника  и  које  нико  не  схвата  у  духу  саме  евхаристијске  молитве  (Св.Василије  Велики)  :А  све  нас  који  се  од  једног  хлеба  и  једне  чаше  причешћујемо,  да  сјединиш  једне  са  другима  у  заједницу  једног  духа..

На  тај  начин  и  у  побожности тј.  црквености  постепено је извршена  редукација  тј  сужење  Евхаристије  и  њеног  првобитног  смисла  и  места  у  животу  Цркве[10].

Стога њено  објашњавање  у  Литургијском  богословљу  треба  започети  од  превладавања  те  редукције  враћања  првобитном  њеном  схватању  као  Тајне  Сабрања-Тајне  Цркве.Обе  ове  редукције  очигледно  противрече  чину  Евхаристије.  Црква  је  у  древности  добро  знала  да  су  закон  вере  и  закон  молитве  међусобно  недвојиви  и  да  се  узајамно  условљавају,  јер  Св Иринеј  каже:   Наше  је  учење  сагласно  са  Евхаристијом,  а  Евхаристија  потврђује  наше  учење.

Међутим, богословље  које  корене  учења  има  у западним  обрасцима уопште  не интересује  богослужење  које  врши  Црква,  нити  се поводи његовом  логиком и  чином.   Полазећи  од  својих  претпоставки оно  a  priori, решава  шта  је  важно,  а  шта  споредно,  при  чему  споредно    остаје  управо  само  богослужење  у  свој  својој  целожености  и  многообразности,  управо  оно  чиме  Црква  у ствари  и  живи.   Из  богослужења  се  вештачки  издвајају  важнији  моменти  на  које  се  и  усредсређује  сва  пажња  богослова.  У  Евхаристији  тај  тренутак  је  претварање  светих  дарова,  а   затим   пречешћење;  у  тајни  крштења  трипутно  погружавање;  у  тајни  брака- формула  којом  се  врши  тајинство  Славом  и  чашћу  венчај  их  итд.

Богослову  који  мисли  у  сличним  категоријама  не  пада  на  памет  да  је  важност  тих  момената    неодвојива  од  литургијског  контекста,  који  једино  на  прави  начин  пројављује,  њихов  прави  садржај.  Тако се долази до  сиромаштва  и  једностраности  тумачења  и  приступа  тајинствима  као  сужавања  и  једностраности  литургијске  побожности.  Јер  будући  да  не  храни  и  не  управља  литургијском  катихезом,  као  у  време  светих  отаца  тј  истинским  богословским  тумачењем,  она  остаје  у власти  разних  символичких  и  алегоријским  тумачења  богослужења,  тј  својеврсног  литургијског фолклора . Стога  се  први  принцип  литургијског  богословља  при  објашњењу  литургијског  предања  састоји  у  исхођењу  из  самог  богослужења,   тј  из  његовог  чина,  а  не  из  контекста извучених  и  чисто  интелектуалних   схема,  које  су временом  наметнуте у  богослужењу[11].

Евхаристијски  чин  ће  убедити  да  је  од  почетка  до  краја  саздан  на  принципу  узајамности-међусобне  зависности  свештеника или  епископа  и  народа.[12]

Та  веза  је  уствари  саслуживање  које  се  односи  на  свештенство  које  учествује  у  служби,  док  се  учешће  народа  схвата  као  потпуно  пасивно,  па  се  тако  сабирање  у  Цркву  не  сматра  условом  за  литургију.  Међутим, сви  древни  споменици  сведоче  да  се  Сабрање  сматрало  првим  и основним актом  Евхаристије.

Кад  епископ  служи  Литургију  уочљиви су елементи саборности кроз  дочек  који  му  приређује  сабрање  и  његово  облачење  усред  сабрања,  његово  не улажење  у  олтар  до  Малог  уласка  и  његово  поновно  вршење  предложења  пред  само  приношење  тј.  пред  садашњи наш  Велики  улазак.  Није  исправно  мислити  да  је  све  ово  настало  једноставно  због  посебне  свечаности   и церемонијалности, која  је  својствена  архијерејској  служби  против  које  некад  устају  гласови  и  поборници  древнохришћанске  једноставности. Напротив, архијерејска  служба  је  много  боље  сачувала  и  форму  и  дух  древне  евхаристијске  праксе  с  обзиром  да  је  у  раној  Цркви  једино  епископ  био  уобичајени  предстојатељ  евхаристијског  сабрања[13].

Тек  много  година  касније,  кад  је  месна  Црква  претворена  у  административни  округ-епархију  и  када  се  распала  на  мноштво  парохија,  свештеник  од  вршиоца  литургије  тј  заменика  епископа  постаје  ординарни   вршилац, тако да   јерејски  улазак  никако  не  значи  и  не  укида  значење  сабрања  у  Цркву  као  стварног  начела  тј.  првог и  основног  акта  Евхаристије,  који изражава  и  оваплоћује  место  и  простор  у  коме  се  врши  Евхаристија, тј. храм. Као место  сабрања  у  првохришћанској  епохи,  управо  се  тако  и  доживљавао  и  представљао везу  између  Неба  и  Земље,  између  Бога   и  људи  и  тај  храм  као организација  простора  у  суштини  рефлектује  узајамни  однос, тј.  исту  идеолошку  структуру ,која  одређује   чин  Евхаристијског  Сабрања.  Постоји узајамна веза  између  престола  и  олтара  са  једне , као  и  лађе   цркве тј. места  сабрања  са  друге  стране.  Лађа  је  усмерена  ка  олтару  где има  свој  циљ и  завршетак.   Међутим, престо, је  такође повезан  са  лађом .[14]  Истина,  у  данашњој  литургијској  побожности  олтар  се  схвата  као  неко  самодовољно  светилиште, доступно  само  посвећеним  и  место  које  својом  сакралношћу наглашава    профаност  световњака,  који  остају  изван  његових  граница,  што  указује на то  да  се  ради  о  схватању  који  је  лажан  и  штетан за  Цркву,као  и  то да  је  постало један  од  главних  извора клерикализма,  који  је  православљу  потпуно  туђ.   Он  световњаке  оставља  ускраћеним  за  право  уласка  у  одређени  простор,  додиривање  појединих  предмета,  учествовање  у  одређеним  радњама.  Тако  је установљен тип  свештеника  који  у  сталној  заштити    светиња  од  приступа  световњака,  скоро  види  суштину  свештенства,  налазећи  у  њој  готово сладострасно  задовољство,  те је   такав  доживљај  олтара  помодан  и  неадекватан[15].

То  наравно,  у многоме  зависи и  од  одговарајућег  схватања улоге  иконостаса као  зида  који  дели   олтар  од  световњака  и  који  између  њих  стоји  као  преграда.  Међутим,  иконостас  је  настао  из  супротних  разлога  не  као  раздељење  него  као  сједињење,  јер  икона  је  сведочанство  или  последица  оствареног  сједињења  Божанског  и  човечанског,  Небеског  или  Земаљског : Она  (  икона )  је  увек  у  суштини    икона  Богооваплоћења.  Стога  је  иконостас  настао  из  доживљавања  храма као Неба на  Земљи,  као  сведочансво  да  нам се  приближило  Царство  Божије.  Као  и  остале иконе    у  храму,  оне на иконостасу  указују на  оваплоћено  виђење  Цркве  као  сабрања тј.  јединства  видљивог  и  невидљивог  света  али и   јављање  и  присуство  нове, односно   преображене    творевине.

Свеукупност свештених изображења такође учествује у  Сабрању  Цркве,  изражавајући  његов  смисао  и  дајући  му  његово  вечно  кретање   и  ритам.  Заједно  са  свим  чиновима  пророка,  апостола,  мученика  и  светитеља  тј.све  Црква,  цело  Сабрање  као  да  узлази  на  небо (  где  га  узводи  и  узноси  Христос  )  тј  ка  Његовој  трпези  и  у  Његово  Царство[16].

Све што је   до  сада,  изнето  своди  се  на  то  да  је   не  само  првобитна   и  основна  веза  имеђу  храма  и  Сабрања,  него  и  смисао  храма  управо у појму Цркве  као  Сабора,  као Сабрања у  Цркву,  што  је  оваплоћено  у    архитектонским  формама,  бојама  и  образима  (  иконама  )  .

 

 

III              Елементи   и   смисао   Евхаристије

 

Израз евхаристија значи захваљивање. Ово име је  дато  светом  обреду, не само  елементима  хлеба  и вина, већ целокупном  чину окупљања, молитви, читању Светог  Писма  и  објављивању  Божје  речи  подсећајући  на Христа  и  примање његовог тела  и крви Светим  Духом у  заједници  са Христом  и  Богом Оцем.

Реч  Евхаристија користи се, зато што свеобухватно  значење  гозбе јесте захваљивање  Богу  Христу и  Светоме  Духу, за све што је учинио у спасењу, стварању и  прослављању света.

Света Евхаристија назива се у православном предању  тајна над тајнама, као и  Светиња Цркве.

Евхаристија  је средиште хришћанског  живота.   Све   у  Цркви  узводи  ка Евхаристији  и  све  ствари  потичу  од  ње.   Ту се   довршавају  све  Тајне  Цркве, јер представља  извор  и  циљ  хришћанских  учења и  утемељења.  Посебно је и то  да  Христос  није  увео  евхаристијски  обред,  будући да  је  постајао  још  у  Старом  Завету  и  у  паганским  ритуалима.  Уопште  „ручак“ је  и данас  остао  један  од  догађаја  главних  у  човековом  животу,  тако  да   у  хиндуизму,  будизму  и  другим  верама  постоје  специфични  и  себи  својствени,  за  веру  везани  обичаји  и  обреди везани за обедовање за трпезом.

Хришћанска  Евхаристија  је  повезана  нарочито  са  пасхалним  обредом  у  Старом  завету.   На  крају  свог  живота  Христос,  јеврејски  Месија,  појео  је пасхалну  храну  са  својим  ученицима.  Тако је,  првобитно  ритуална  вечера у  знак  сећања  на  ослобођење  Израиљаца  из  Египатског  ропства,  преображене  у  чин  који  се  врши  у  знак  сећања  на  Њега: његов  живот, смрт,  васкрсење  као  ново  и  вечно  Пасхално  Јагње,  које  ослобађа  људе  из  тамнице  зла,  смрти  и  предводи  их  у  вечни  живот  Царства  Небеског.

На  последњој,  Тајној  вечери  Христос  је  узео  хлеб  и  вино  и  наложио  свијим  ученицима  да  то  поједу  и  попију  као  Његово  властито   Тело  и  Крв.  Овај  чин  је  на   тај  начин  постао  средиште  Хришћанског  живота,  као  и  доживљај    присуства   васкрслог  Христа  међу  хришћанима (Мат.26,   Мк.14,  Лк.22,   Јн 6 и 13,  Кор.10-11 ).

Она  се назива још Светим  Причешћем, пошто је то мистична  заједница  људи са Богом, једних са другима, и заједница свих људи и  свих  ствари кроз Христа  и Светог  Духа. Евхаристијска литургија  служи  се  у  Цркви  сваке  недеље, као и  на  празнике.  Осим  у  манастирима, ретко  се  служи  сваког  дана.

Свето  Причешће  се  увек  даје  свим  члановима  Цркве, укључујући  и  децу која су  крштена  и  миропомазана. Увек се даје  у  оба облика, хлеб  и  вино.  Схвата  се  апсолутно  као  реално  присуство  Христово,  као   Његово  право  тело  и  крв,  мистички  присутни  у  хлебу  и  вину,  који  се  приносе  Оцу  у  његово  име, а освећени  су  Божанским  духом  господњим[17].

 

Кроз  историју  хришћанска  мисао  је  варирала  и  изналазила  разне   начине  да  објасни  како  на  светој  Литургији  хлеб  и  вино  постају  Тело  и  Крв  Христова.

Рационалистички тј. Материјалистички приступ је довео до тога  да се дискутује  о  томе  да  ли  је  присуство  Христовог  Тела  и  Крви   у  Евхаристији  стваран. Неки су  говорили  да су  причесни  дарови  Хлеба  и  Вина  право  Тело  и  Крв  Христова,  док  су  други  сматрали  да    ти  дарови  нису  прави,  већ  символичко  или  мистичко  присуство  Тела  и  Крви.  Трагедија  и  једног  и  другог  схватања је  у  томе  што  је  оно  стварно  и  истинито  супротстављено  мистичном  и  символичном. Православно  учење  пориче  схватање  по  коме  су  Тело  и  Крв  Евхаристије  само  интелектуални  и  психолошки  символи  Христовог  Тела  и  Крви.  Када  би  овакво  учење  било  тачно, док  се  служи  Литургија  и  даје  Свето  Причешће,  људи  би  било  позвани  само  да  мисле  на  Христа  и  заједничаре  с  њим  у  својим  срцима.  На  овај  начин  Евхаристија  би  се  свела  на  спомен  Господње  Тајне  Вечере,  а  сједињење  са  Богом  кроз  поимање  Светог  Причешћа  доспело  би  на  ниво  размишљања  или  психолошког  сећања.[18]

С  друге  стране,  у  православном  предању  употребљава  се  израз  символи за  причесне  дарове,  служба  се  назива  тајном, а  литургијска  жртва  духовном  или  бескрвном  жртвом.  Ове  изразе  користили  су  свети  оци,  а  и  данас  се  употребљавају  у  Светој  Литургији.

У  Православниј  Цркви  се  користе  ови  изрази, јер  се  православље  супротставља  ономе  што  је  стварно,  символичко  и  духовно.

Православно  гледиште  је  да  сва  стварност, свет   или  сам  човек  јесте  стваран  до  те  мере да  је  символичан  и  мистичан,  тако  да  сама  та  стварност    открива  и  објављивње  Бога.  Тако  је  Евхаристија  у  Православној  Цркви  схваћена  као  право  Тело  и  Крв   Христова,  посебно  зато  што  су  хлеб  и  вино  тајне  и  символи  Божијег,  истинског  и  правог  присуства  и  објављивања  нам  у  Христу.   Тако  једући  хлеб  и  пијући  вино,  који  су  мистички  освећени  Духом  Светим,  догађа се  право  сједињење  са  Богом  кроз  Христа  који  је  сам   хлеб  живота:

 „Ја  сам  хлеб  живи  који  сиђе  с  неба,  а  ко  једе  од овога  хљеба  живјет ће  вавјек  и  хљеб  који  ћу  ја  дати тијело  је  моје,  које  ћу  ја  дати  за  живот  свијета“( Јев  Јн  6, 34,  41  ).

Тако  видимо  да  је  Хлеб  Евхаристије  Тело  Христово,  а  Христово  тело  је  Евхаристијски  хлеб.   Ова  два  појма  спајају  се  у  једно.   Реч   „символично“ у  православној  терминологији  значи  управо  то – спојити  у  једно.  То  каже  и  апостол  Павле:

,, Јер  ја  примих  од  Господа  што  вам  предадох, да Господ  Исус  оне  ноћи  кад  бијаше  предан,  узе  хлеб.  И  захваливши  преломи  и  рече:  Узмите,  једите,  ово  је  тијело  моје,  које  се  за  вас  ломи,  ово  чините  ово  у  мој  спомен.  Исто  тако  и  чашу  по  вечери  говорећи: Ова  чаша  је  Нови  Завјет,  у  мојој  крви,  ово  чините, кад  год  пијете  у  мој  помен.  Јер  кад  год  једете  овај  хљеб    и  чашу  ову  пијете  смрт  Господњу  објављујете  докле  не  дође.  Тако  који  једе  овај  хљеб  или  пије  чашу  Господњу  недостојно,  биће  крив  тијелу  и  крви  Господњој (1 Кор.11;23-27 ).

Тајна  Свете  Евхаристије  опире  се  чисто  рационалним  и  логичким терминима.  Јер  Евхаристија  – и  сам  Христос- је  заиста  тајна  Царства  Небеског  које,  како  нам  је  Христос  рекао,  није  од  овог  света  Евхаристија-  зато  што  припада  Божијем  Царству,  заиста  је  ослобођена  овоземаљске  логике   палог,  односно  уснулог  човечанства.

Али  да  би  се  човечанство  подигло  и  пробудило  биће  врло  тешко,  јер  је  огрезло  у  тешким  гресима,  а  грехе  може   искајати  само  кроз  исповест   и  причешће, а  и   може  да  прође  дуго  времена.

Јер  савремено  човечанство  се  отуђило  од  Бога,  а  Он  је  оно  што  јесте,  изван  Њега  је  мрак,  пустош  и  бесмисао  будући  да  је  у  Њему  узрок,  смисао  и  циљ  и  радост  свега  што  постоји.

Значи  човечанство   га  поново  мора  заволети  свим  срцем, свим  разумом, свим  бићем својим.   Та  жеђ  за  Богом,  која  нам  је  потребна,  у ствари је свест  о  греху  и  туга  за  истинским  животом,  који  је  неодвојив  од  Њега,  а  који  је  сједињен  са  јединим  Богом.  Да  би   дошло  до  потпуног  сједињења  са  Богом,  потребно  је  превазићи  грех.

Јер  „за  себе  нас  је  саздао  и  неће  се  упокојити  наше  срце  све  док  не  нађе  Њега“ [19].

 

IV          Реч    и   слика

 

Текст  службе  као  извор  Евхаристијских слика

 

Кад  дођу  у  храм  ради  служења  Литургије,  свештенослужитељи  се  припремају читајући  молитве  стају  пред  Царске  Двери  и  изговарају  такозване  улазне  молитве  не  облачећи  на  себе  ништа. Молитве  се  састоје  од  уобичајеног  почетка-„ Благословен  Бог  наш,  Царе  Небесни,  Трисвето,  Оче  наш-покајних  тропара: Помилуј  нас  господе,  Господи  помилуј  милосердија двери  отверзи  нам (отвори  нам  двери  милосрђа)“.  Потом  се  свештенослужитељи  клањају  пред  иконама  Спаситеља  и  мајке  Божије, целивају  их  говоре  тропаре:

„ Пречистом  образу  Твојем  поклањајемса  (клањамо  се  пречистом  лику Твоме)  и  молосердија  сушчи  Источник  милости  сподоби  нас  Богородице    (  Богородице  ти  си  извор  милосрђа,  удостоји  нас  самилости) .“  Затим   свештеник  непокривене  главе  тајно  чита  пред  Царским  Дверима  молитву  у  којој  се  тражи  од  Господа  да  Он  пружи   руку  своју  са  висине  светог  Станишта  и  да  укрепи  предстојећу   службу.[20] После  тога  свештенослужитељи  се  клањају  један  другоме  тражећи  узајамно  опроштај,  клањају  се  појцима  и  народу  и  улазе  у  олтар  читајући  у   себи  стихове  5.псалама од  8-13 :  Ући ћу  у  дом  Твој,  поклонићу  се  са   страхом  храму  Твоме  Светоме…  Ушавши  у  олтар  они  чине  три  поклона   пред  Светим  Престолом  и  целивају  га.   После  тога  скидају  са  себе  расе и  камилавке,  или  клобуке  и  почињу  да  се  облаче у  свештене  одежде  које  одговарају  њиховом  чину.[21]

Када  се  обуку,  свештеник  и  ђакон  умивају  руке  изоварајући  25.Псалам  од  6-12  стиха   „  Умићу  се  невинима  руке  своје“.

Ово  символише  очишћење  себе  од  сваке  прљавштине  тела  и духа.   Затим  ђакон  на  Жртвенику  припрема  све  што  је  неопходно  за  служење: Ставља  свештене  сасуде-дискос  лево,  путир  десно,  а  поред  њих  ставља  звездицу,  копље,  сунђер,  покриваче  и  воздух,  пали  свећу  или  кандило,  ставља  просфоре  и  вино  разблажено  водом.  Ове  просфоре  и  ни  у  једном  случају  не  могу  бити  исти  као  они  који  су  били  освештани  на  свеноћном  бденију  после  литије,  јер  то  строго  забрањује  нарочито  упутство   службеника.

Пошто су припремили и прегледали све што је неопходно свештеник и ђакон чине пред жртвеником три поклона говорећи ‘- Боже милостив буди мени грешном и помилуј ме пошто се Агнец  / свети хлеб/ извади из просфоре, свештеник га полаже на дискос са печатом на доле и копљем га крстолико расеца, симболично представљајући смрт Спаситељову на крсту.Затим свештеник полаже агнец на дискос тако да стоји на печату нагоре у пробада га копљем испред самог натписа ИС.[22]

Први део Литургије се назива  ,, Проскомидија ,, , тјс. Доношење од стране верних, свега што је неопходно за савршавање Божанствене Литургије. На истоку се сачувао обичај да верујући сами пеку просфоре и доносе их на литургију,баш као што се доносе хлеб, вино, уље, тамјан.Вишак дарова,јела и пића употребљаван је на такозваним ,, агапама ,, или ,, Вечерама љубави“ уствари братским вечерама древних хришћана, које су прављене у спомен на Тајну вечеру и на њима су  савршавали Свету Тајну Евхаристије.

Касније су се ,, Агапе“ претвориле у гозбе на којима је понекад долазило до нереда, па је Картагински сабор из 391.године донео одлуку о издвајању

Евхаристије из агапа.Тако су агапе постепено ишчезле.

Други део литургије се назива ,, литургија оглашених“ , тјс. оних који су се припремали за примање Христове вере.[23]

Свештеник започиње други део Литургије свечаним прослављањем благодатног царства Свете Тројице, указујући тиме да Евхаристија отвара улаз у ово царство дижући Свето Јеванђеље, чини са њиме знак крста над антиминсом и након тога га целива и полаже на пређашње место.

Карактеристична црта Литургије ,, оглашених“ у поређењу са Литургијом верних, јесте да се она одликује променљивошћу садржаја- у њен састав улазе антифони, тропари, кондаци, читање Апостола и Јеванђеља и још неке песме. Дакле, саставни делови нису исти, него се мењају у зависности од празника и дана у који се Литургија савршава. Присутно је и антифонско певање, које је веома старо. Још је Свети Игњатије Богоносац, будући узнет на небо, видео анђеоске хорове како се наизменично смењују у певању, па је по угледу на анђеле, увео антифонско појање у своју антиохијску цркву.

По окончању другог антифона и друге мале јектеније, отварају се царске двери ради обављања Входа са Јеванђељем или тзв. ,, малог Входа“. Пре малог Входа свештенослужитељи чине три поклона пред Светим престолом, целива се Јеванђеље и свети Престо  / ђакон /. Свештеник предаје Јеванђеље ђакону, који узевши обема рукама целива свештеникову руку. Обојица обилазе свету трпезу са десне стране, излазе на северне двери и заустављају се пред Царским дверима. Ђакон носећи Јеванђеље говори – ,, Господу се помолимо“ на шта свештеник чита Молитву входа.

Порекло ,, малог входа“ је следеће – Јеванђеље није чувано на Престолу него у посебној просторији за чување сасуда.Када би наступио тренутак читања Јеванђеља, свештенослужитељи су га свечано износили из просторије за чување сасуда, како би га пренели у олтар. Сада тај чин има символички значај, јер  представља излазак Господа Исуса Христа у свет, на Јеванђељску проповед и јавно служење људском роду, односно јављања Премудрости Божје, свету.Зато ми пред тим догађајем треба да стојимо смерно тјс. Једноставно, побожно, сабрано, смирено и усрдно.

Одмах после входа и входног стиха, почиње певање тропара и кондака према посебном поретку на који се указује у Типику, посебно гл.52. Ово место је посебно у Литургији и посвећено је спомену дана.Осим тога, на овом месту певају се тропар и кондак храма. За време певања  тропара и кондака, свештеник тихо говори ,,Молитву Трисвете песме ,,завршавајући је, по окончању певања последњег кондака – ,, Јер си свет наш Боже и у светима обитаваш и Теби славу узносимо Оцу и Сину и Светоме Духу сада и увек“.

На архијерејској Литургији Трисвета песма се пева укупно седам ипо пута, при чему после трећег пута, архијереј излази на амвон са дикиријом и трикиријом у рукама и говори:  ,, Погледај са небеса Боже и види и посети виноград овај и утврди га, њега засади десница Твоја“ и на три стране осењује дикиријом и трикиријом оне који се моле, након чега се враћа у олтар. Читање Светог Писма, одлазак на Горње место обавља се ради слушања Светог Писма, што представља најважнији тренутак  Литургије оглашених. У нашој Литургији се из Светог Писма чита Апостол, коме претходи певање Прокимена и Јеванђеље коме претходи Алилуја. [24]

После Прокимена ђакон возглашава читање Посланица речју – ,, Пазимо“ Читање Апостола посланица символизује Апостолску  проповед. Који се Апостол чита одређеног дана у, утврђено је Богослужбеном књигом Апостола.

Затим иде молитва пред Јеванђеље, да Господ отвори очи нашег ума, како бисмо разумели Јеванђеље и да нам помогне да живимо испуњавајући Јеванђељске заповести.Ђакон који чита Јеванђеље, целива Јеванђеље и излази кроз царске двери на амвон и каже – ,, Благослови Владико“.  Свештеник или архијереј благосиља ђакона а ђакон одговара – ,, Амин “ . Након тога, ђакон чита Јеванђеље а по завршетку читања, свештеник говори ђакону који је читао – ,, Мир теби благословенику ,,  . Појци певају – ,, Слава Теби Господе, слава Теби“.Ђакон одлази до Царских двери и предаје Јеванђеље свештенику.

Након читања Јеванђеља следи Јектенија рецимо сви из све душе и од свога ума свог, рецимо.  По завршетку јектенија царске двери се затварају и произноси се Јектенија за оглашене која гласи – ,, Оглашени помолите се Господу“ а после тога: ,, Ви који сте оглашени изиђите“ . Оглашени излазе уз благослов Епископа. По изласку оглашених, започиње трећи и најважнији део Литургије, коме присуствују само верни, тјс. Крштени хришћани.Зато се овај део литургије зове Литургија верних. Литургија верних почиње речима: ,, А ви који сте верни опет и опет у миру се помолимо“. Затим се произносе једна за другом две мале Јектеније.Свака од ових малих Јектенија завршава се возгласом ђакона. – ,, Премудрост“ , што треба да нас подсети на важност предстојеће службе на премудрост Божју, која треба да пројави најузвишенију хришћанску Свету Тaјну –Евхаристију. Затим се пева херувимска песма где свештеник стоји пред Престолом и чита нарочиту тајну молитву у којој моли да Господ ,, ношен на престолу херувимском очисти његову душу и срце од зле савести и удостоји га да свештенодејствује  свето и пречисто Тело Његово и пречасну крв и да ови дарови буду принесени преко њега,грешног и недостојног слуге. За то време ђакон кади читав олтар и свештеника а затим све иконе, појце и народ, при чему је прихваћено да прво окади олтар, па изађе да би окадио иконостас, па се врати у олтар да би окадио свештеника, након чега поново излази на Царске двери и кади појце и народ. На крају кади Царске двери и иконе Спаситеља и Мајке Божје а онда улази у олтар и кади Престо и свештеника а потом се заједно клањају пред  Престолом.Свештеник са подигнутим рукама увис три пута говори прву половину херувимске песме а ђакон сваки пут завршава другу половину, након чега се клањају обојица по једном.  Затим целивају Престо и одлазе, не обилазећи Престо у круг, лево ка Жртвенику, како би започели Велики Вход.Када ђакона нема, свештеник кади сам, након што прочита тајну молитву.За време кађења и он и ђакон говоре у себи  50 – и псалам.

После тога обавља се Велики Вход, тјс. Свечано приношење припремљених Светих дарова са Жртвеника на Престо. Историјски Велики Вход, припремање на Проскомидији Светих дарова које је било изван олтара, па су зато када би се приближило време претварања Светих Дарова они, свечано преношени у олтар на Престо. Символични Велики Вход представља одлазак Господа Исуса Христа на добровољна страдања и смрт.[25]

Велики Вход започиње тако што свештеник и ђакон прилазе Жртвенику и свештеник узима воздух са Светих дарова и полаже га ђакону на плећа говорећи – ,,Подигните руке своје ка Светињи благословите Господа“, затим узима дискос ,ставља ђакону на главу а ђакон прихватајући  дускос и целивајући свштеникову руку вори – ,,  Свештенство твоје да помене Господ“ узимајући кадионицу и подигавши се на колена,ђакон излази на северне двери а свештеник узима у руке Свети Путир и иде за њим. Ако служе два ђакона, на плећа једног од њих полаже се Воздух и он иде напред са кадионицом а старији по чину носи дискос. По завршетку Херувимске песме, када Вход крене, ђакон изговара  „ помињање Великог Входа“ које за њим наставља и свештеник а најстарији свештеник изговара речи – ,, Вас и све православне хришћане да спомене Господ Бог у Царству своме, сада свагда и у све векове векова“  .

Ушавши у олтар свештеник ставља Свети Путир на раширени антиминс са десне стране а онда узима дискос са ђаконове главе и ставља га са леве стране.Потом скида прекриваче са путира и дискоса, узима воздух са ђаконових леђа, окади га и њиме покрије дискос и путир заједно. Овај чин покривања Светих дарова символизује скидање Господа са Крста и његово полагање у гроб.Уједно ово показује да људи нису видели Исуса у време његовог страдања и смрти.После кађења Светих дарова, свештеници траже један од другог молитву за себе како би били достојни да саврше тако велику Свету Тајну, затим се обраћа ђакону речима – ,, Помоли се за мене, брате саслужитељу“ , а ђакон одговара јереју: ,, Да помене Господ Бог свештенство твоје, у Царству Твоме, Дух Свети да дође на тебе и сила Вишњега осениће те“. Потом ђакон говори свештенику – ,, Помени ме Свети Владико“ док свештеник одговара  ,, Дух Свети доћиће на тебе и сила Вишњега осениће те“. Ђакон одговара: ,, Исти дух помаже нам у све дане живота нашег, помени ме Владико свети“ . Свештеник одговара благосиљајући ђакона – ,, Да те Господ помени у  Царству своме, сада свагда и у векове векова“ , ђакон – ,,Амин“ и целива руку свештенику, излази на северне двери из олтара како би произнео прозбену јектенију која следи по окончању Херувимске песме, после које није допустиво вадити честице из просфора.

За време прозбене јектеније свештеник у олтару чита тихо  ,, Молитву приношења“. Ова молитва представља продужетак молитве коју је свештеник читао на крају Проскомидије пред Жртвеником. Крај ове молитве: ,,Милосрђем Јединородног Сина Твора са Којим си благословен,са пресветим и животворним Твојим Духом сада и увек  и у векове векова“,  свештеник гласно произноси по окончању јектеније а затим се окреће народу говорећи – ,, Мир Свима“, а појци одговарају ,, и Духу твојему“. Овим се објављује опште помирење пре него што наступи тренутак савршавања Свете Тајне и у знак тога следи целивање где ђакон каже – ,, Љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали“. Појци одговарају: ,,Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу  јединосуштну и нераздељиву“. Следи целивање у рамена, символично означава да су сви у јарму Христовом. После овог целивања и овог личног исповеда следи  исповедање своје вере. При томе се повлачи завеса на дверима и народ у цркви говори исповедање вере: ,,Верујем у Једног Бога Оца, Сведржитеља,Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог и у једног Господа Исуса Христа сина Божијег јединородног од Оца рођеног пре свих векова.Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног а не створеног, јединосуштног Оца, кроз кога је све постало, који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек, који је распет за нас у време Понтија Пилата и страдао и био погребен.И који је васкрсао трећи дан по Писму.и који се вазнео на небеса и седи са десне стране Оца. И који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима и Његовом Царству неће бити краја. И у духа Светога, Господа Животворног који од Оца исходи и Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави. И који је говорио кроз пророке. И у једну свету и саборну апостолску Цркву.Исповедам једно крштење за опроштење грехова.Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века. Амин“.

После Символа вере ђакон возглашава – ,, Стојмо смерно, стојмо са страхом, пазимо да Свето узношење у миру принесемо“ и одмах улази у олтар. Затим се свештеник окреће народу, како би га припремио за предстојећу велику и страшну Свету Тајну уз речи апостолског поздрава – ,, Благодат Господа Исуса Христа и љубав Бога Оца и заједница Светога Духа да буде са свима вама (Кор.13,13 ).“ [26]

Архијереј код ових речи излази из олтара на амвон и осењује присутне дикиријом и трикиријом, док свештеник благосиља руком.Свештеник потом возглашава – ,, Горе имајмо срца“ позивајући оне који се моле да оставе све земаљско и да са мислима у срцу се узнесу ,, Горе“ тјс. Богу, и да се у потпуности посвете само размишљајући о предстојећој Светој Тајни. Да не допустимо да непријатељ уђе у  нас за време молитве.

Одмах затим свештеник возглашава ,, Заблагодаримо Господу“ .Са овим  речима започиње Евхаристијска молитва, што је уствари срж Божанствене литургије, која води порекло од апостолских дана.Овај први део евхаристијске молитве, завршава се анђеоским славословљем, говори о творачкој делатности Бога Оца,а други део евхаристијске молитве, прославља подвиг ваплоћеног сина Божијег, док је трећи део призив Светог Духа – Епиклеза.Епиклеза је чин узношења светих дарова и заснива се на томе што је Господ Бог на Тајној вечери узео хлеб у своје пречисте руке показавши га Теби  Св.Духу  Богу и Оцу, а следи песма свештеника. -,,Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе и молимо Ти се Боже наш“. Док се ово пева наставља се читање оног дела тајне евхаристијске молитве, на коме се савршава призив Светог Духа  и освећење Светих дарова-њихово претварање у истинско Тело Христово и истинску Крв Христову: ,,Још ти приносимо ову разумну и бескрвну службу и молимо те и призивамо и преклињемо“: ,,Пошаљи Духа Твога  Светога на нас и на ове предложене Дарове“. Одмах затим свештеник и ђакон се три пута клањају пред светом Трпезом молећи се у себи,са рукама подигнутим ка небу свештеник три пута чита тропар трећег часа – ,, Господе који си у трећи час Апостолима Својим послао Пресветог Духа Свог, Њега Благи неодузми од нас, но обнови нас који Ти се молимо“ . Након тога ђакон произноси 12- и стих 50-ог псалма: ,, Срце ми чисто саздај Боже и Дух правобнови у мени а након другог 13-и стих“.  „Не одбаци ме од лица Твога и Духа Твога светог не одузми од мене“. Изговарајући тропар трећи пут свештеник благосиља свети хлеб, потом свету чашу и на крају хлеб и чашу заједно. После ђаконових речи – ,, Благослови Владико Свети хлеб“. Свештеник говори речи које се сматрају тајносавршавајућим- ,,И учини овај хлеб пречасним Телом Христа Твога“  и даље , Благослови Владико свету чашу ,, . Свештеник говори над чашом – ,, А оно што је у Чаши овој Пречасној Крвљу Христа Твога – ,, ђакон- ,, Амин“, а затим: ,, Благослови владико обоје“. А свештеник благосиљајући обоје говори: „Претворивши их Духом Твојим Светим“ , Ђакон – ,, Амин ,Амин, Амин“ . Света тајна је Савршена – после ових речи на Престолу,

Више нису хлеб и вино него истинско Тело и истинска Крв Господа Исуса Христа, којима се указује част земним поклоном.

После тога ђакон тражи за себе благослов од свештеника а свештеник над претвореним Светим Даровима чита молитву у којој се моли да Тело и Крв Христова, буду онима који се причешћују на отрезвљење душе, на отпуштање грехова, на заједницу Духа Светога, на испуњење Царства Небескога, на смелост Господу а не на суд или осуду.[27]

Настављајући молитву пред претвореним Светим Даровима свештеник помиње све оне за које је Господ принео жртву на Голготи прво свете, а после све умрле и живе возгласом ; ,, Особито за пресвету, пречисту, преблагословену славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију“ .

Кад се певање заврши, свештеник наставља заступничку молитву гласно: ,,Најпре помени Господе“ и помиње највише црквене власти епархијског архијереја а за то време свештеник тихо чита заступничку молитву: ,, Помени Господе град овај у коме живимо“  . . .

После овога следи ломљење светог Агнеца и причешћивање свештенослужитеља. Ђакон ушавши у олтар стане десно од свештеника и говори му: ,, Разломи Владико свети Хлеб,свештеник са великом побожношћу ломи Хлеб, раздељујући га обема рукама на четири дела и полажући их на дискос у виду крста, тако да частица,  ,, IC“  буде горе, частица ,,XC“ доле, частица ,, NI “ лево, а частица ,, КА“  да буде десно.При томе свештеник говори: ,, Ломи се и раздробљује Јагње Божије  Агнец , које се ломи а не раздељује“ . Које се увек једе и никад не нестаје, но које освећује оне који се причешћују.Затим се ђакон поново обраћа свештенику – ,, Напуни Владико свету Чашу ,, . .Свештеник узима частицу  ,,ИС ,, чини њоме знак крста изнад Путира и спушта је у њега речима: ,, Пунота Духа светога“ . На тај начин се сједињује Тајна Тела и Крви Христове,што означава Васкрсење Христово, јер Тело сједињено са Крвљу означава живот. Ђакон каже – ,, Амин и приноси посуду са врућом водом  теплота – теплота “  и каже свештенику: ,, Благослови Владико Теплоту“ .Свештеник благосиљајући говори: ,, Благословена теплота светих Твојих свагда сада и у векове векова“.  То значи благословена је топлота којом се приступа причешћу.Тада ђакон крстолико налива теплоту у путир и говори – ,, Теплота вере пуна Духа Светога Амин“.

После наливања  теплоте причешћује се свештенослужитељи.Причешћивање свештенослужитеља је условљено затварањем Царских двери и бочних двери. Свештенослужитељи се причешћују од разломљене частице, ,,ХС“ , али ако ње нема довољно могу се узети и частице  ,, НИ“ или ,, КА“. Када улије теплоту и разломи частицу ,, ХС“ свештеник пажљиво отире сунђером своје прсте и по обичају заједно са ђаконом чита молитву – ,, Ослаби, Остави“,  после чега чине земни поклон. Затим се клањају један другоме и у правцу народа који стоји у храму.

После причешћа свештенослужитеља, причешћују се мирјани  народ . Повлачи се завеса, отварају се двери, ђакон узима из руке свештеника Путир, износи га на Царске двери и возглашава: ,, Са страхом Божјим и вером приступите“. Причешће се врши кашичицом, којом се право у уста дају Тело и Крв Христова заједно. Верни приступају причешћу са рукама прекрштеним на прсима и при томе се не крсте. Причешћујући их свештеник им чита наглас молитву: ,, Верујем Господу и исповедам“ и још  им понаособ говори: ,,Причешћује се слуга Божји  име   пречасним и пресветим Телом и Крвљу Господа нашега Исуса Христа и спаса нашега, на отпуштање грехова  и на живот вечни“. Ђакон причеснику отире уста убрусом, а причесник је дужан да одмах прогута частицу и да затим целива подножје или крај Чаше, при чему устима влажним од причешћа никако не треба да целива у руку свештеника“. Затим одлази на страну да узме нафору.

Причестивши верни народ свештеник уноси свету Чашу у олтар и опет је полаже на Престо.Ђакон ставља у Чашу све преостале частице са дискоса трудећи се да ништа не проспе мимо Чаше, ради чега дискос са обе стране ограђује длановима руку, потом сунђером отире дискос.[28]

Крај литургије је после  Заамвоне  молитве: ,,Нека је благословено име Господње од сада и довека“ . За време читања има певања овог псалма.Свештеник излази из олтара и дели мирјанима нафору, обичај дељења нафоре појавио се од оног времена када је ревност верних ослабила и када су они престали да се причешћују на свакој литургији. Уместо причешћа свештенослужитељи су почели да им дају нафору антидор. Анафора се узима на празан стомак .Приликом узимања анафоре, свештеник даје и крст који се целива.

 

 

 

                                       Појам  иконографије

 

 

Иконографски метод  је једна од  дисциплина историје уметности,  где се проучава и објашњава порекло, смисао и симболику појединих личности тема и композиција у ликовној уметности пре свега средњовековној. У првом реду, тумачи се садржај ликовних дела на основу књижевних списа који су их инспирисали и религијских концепција које су у њиховој основи, утврђује се  утицај културних и историјских чињеница на њихов настанак. На крају, омогућује  слику духовног живота и уметничких струјања и гибања одређеног времена.

Историјска свес је касни производ људске цивилизације и не може се наћи пре периода великих грчких историчара, који сједињује науку и уметност  што на неки начин условљава посматрање савремене уметности на основу  хеленско- римских традиција које су оживљене у архитектури, сликарству и вајарству, прво у средњем веку, а потом  ренесанси и бароку, а коначно после великог лутања, у другој половини   XVIII и првој половини XIX века. Тако је античка уметност постала једна платформа и захвалан предмет теоријских интерпретација и нека врста суштинске вредности и темељ европске културе.[29]

У касноантичкој филозофији све се заснива на представи о митској прошлости из које извире постојање свега  и Богова и људи. За разлику од савременог, касноантички човек држи у сећању догађаје из митског времена

, које повремено оживљава, јер за њега нема неповратних догађаја и та свест слути

континуитете и дисконтинуитете  и претпоставља постојање вреднијег пра- времена. То и тако схваћено „пра – време“  је добило карактер ,, снажног“ времена, јер се као далеко деловање моћних и стваралачких сила обнавља у  профаном  времену и непосредно је повезана са представом простора, који човек тог доба није могао схватити апстрактно и нешто  што би било занимљиво пре ствари, пре суштине, пре савршености почетка, али остаје идеја и мисао  ,, поништавање старог и почетак новог“ .

То је било време избављења од схватања „пра  времена“ и стварање идеје Божијег творачког субјективитета, који се преноси на хришћанско схватање човека и уметности која се јавља у то исто време и називамо је  ранохришћанска уметност.

Преображавајућа природа, односно  настајање уметности хришћана, пока

зала  је особености великих култура чије су карактеристике покретање нових уметности. Врло је значајан први развојни период, када  се хришћанска уметност развија и стасава упоредо са касноантичком паганском уметности и из којих она црпи и извлачи оно што је најбоље, наравно, ако је то сврсисходно и не ремети законе и учење хришћанства. Основни методолошки проблем и разумевање те нове уметности јесте њено тешко разликовање у односу на уметност синкретичног круга. Саживот хришћана са осталим житељима касног царства изашао је са помешаним културним траговима, нарочито у великим градовима. У постконстантиновском раздобљу хришћанска уметност добија коначни идентитет,

те се без тешкоћа може пратити њен даљи развој, препознавати њена естетика, стил иконографија и формална својства.[30]

Тада се у црквеним објектима иконографски граде велике сцене где се приказују евхаристијске реалности, Христова љубав према човеку – онтолошка премиса, а сама синтеза је начињена на трпези љубави – Тајној вечери.Благосиљањем хлеба и вина откривена је тајна саможртвене љубави, а речи које су том приликом иззговаране, постале су литургијске формуле, до данашњих дана.

 

а/ Касноантичке и ранохришћанске гозбе

 

За разумевањe суштине ранохришћанских писаних извора из којих на свет излазе сцене Старог и Новог Завета, неопходно је познавање културног миљеа у коме су Свети Оци  живели и радили који  је поникао на тлу јелинског света и Римског царства.[31]    Теолошки системи и уметност која се развијала на маргиналним подручјима с тога имају друге карактеристике. Мора се напоменути да  се мењањем судбине империје мењају и правци у теологији и уметности, тако да разумевање и схватање одређених текстова, подразумева и познавање целокупних географско – историјских околности које су га одржале или евентуално реконструисале, али које нису постале депласиране за та времена и она која су долазила, а са њима и нова схватања која су све више бивала световна. Овде се мисли на појаву Ренесансе и феномена људског ума који устоличује себе, па духовност и црквена религија хришћанство и христолошки аргументи  постају такорећи митски, мада се вајарска дела и сликарска иконографија светаца и духовних догађаја излажу и сликају на култним и побожним местима. Колико човек у Ренесанси  узима свест под своје сведочи анегдота о Микеланђелу, који је своју статуу ударио чекићем да би проговорила.Да ли је Микеланђело можда у тренутку нервног растројства умислио да је Бог, те да његове статуе морају говорити. Мора се  признати да је Микеланђело био генијалан а уз то веома ауторитативна личност, чије су интерпретације значајне за све генерације и за сва времена будућа. Његова дела су заиста божанствена,но да ли је он у својим генијалним делима видео себе као Бога, не зна се  али је сигурно са источњачке тачке гледишта био ,, културни хлеб живота“осењен благодаћу духа Божијег.Е тај благодатни дух Божији, који је поседовао Микеланђело, стварао је ,,  слободно   скретање“ , што се испољило ударањем фигуре чекићем . . .

За разлику од ренесансе, на истоку имамо појаву издељености по политичким границама, на подручја – .. турско, грчко, бугарско, румунско и српско, где уметници  сликари, иконописци, фрескописци  теже ка целинама и простору без граница.Уметници раде путујући и узгред се баве другим пословима те бивају путовође, уходе, пропагандисти, који у пртљагу носе забрањене књиге а то све у оквиру својих путујућих радионица. На тај начин је уметност  вечитих путника постајала и сама путник. Значи стара српска уметност, живела је у сталном покрету и динамика уметничке културе одржавала се у вечитој смени сусрета и сукоба. Она је са сеобама расла и опадала, трошила се и цветала.[32]  Тај номадски карактер је уочљив нпр. на основу преношења из Зете у Рашку , из Рашке на Косово и Метохију а одатле у Македонију, да би се касније повукла у Поморавље и Подунавље, Она даље наставља своје сеобе до Босне, Хрватске, Угарске и Истре и та вечита премештања су је оспособила да постане путујућа уметност, која своја основна схватања, стилове, форме, хармонију боја и друге уметничке елементе носи са собом и као карактеристика издваја се динамичност, јединственост и међусобна повезаност, без обзира на огромне просторе који су је делили.

Уметници каснијих времена као што је дечански сликар Лонгин, иконописац, фрескописац, песник, преписивач, можда водећи уметник тог времена, који  разговара  са својом иконом и то записује песнички.Инспиративно, он својој икони  –  ,, Радуј се даско од Бога саздана, радуј се зрцало небеско, радујте се Стефане и Николаје, кад сам божанским промислом и вашим посредовањем колико по способности научио да сликам ликове светих…Радујте се обојица благи и свети и велики моји заступници. Колико сам пута својом руком насликао ваше свете ликове, са вашим чудима[33]“.

Ето химне која настаје према иконописачком искуству  што се неће наћи у ренесансном меценству. Међутим, Лонгин није срећан, њега мучи болест, он се и даље на то тужи, а мање познати сликари и  његови помагачи признају да су грешили, јер су мало сликали, плашећи се Турака, али су ипак сликали и ако је било забрањено, са зебњом да ће им Турци одсећи руке ако их ухвате. Зато у тим временима изостају потписи на делима, а њихове сталне селидбе сакривају трагове о њима и они постају прави победници, што их одушевљава и даје им нову снагу да својим рукама овековечују своју мудрост и молитвама дарују уметност, која се неумитно ствара и остаје за будуће генерације.

Црквени уметници су свесни да је Бог један и да врховни уметник који је од почетка створио парадигме које уметници инспирисани Његовом милошћу и мудрошћу пренете су у њихова дела. Захваљујући тој посредничкој улози / која уметнике уздиже у висину Божију   уметници постају све угледнији, улазе у елитни круг и по први пут се прави велика разлика између њих и занатлија.Једном речју, уметници почињу да се сматрају слободним ствараоцима и изузетним људима. Као резултат тог слободног стваралаштва, јављају се изузетне композиције, евхаристијских приказивања Тајне Вечере и Причешће Апостола  и једно и друго приказују једну исту историјску основу – историјски догађај, Христово претварање  хлеба у тело Христово и претварање вина у крв Христову.

Причешће Апостола је увек једна сложена иконографска композиција са Христом Великим архијерејом у средини . Обично је обучен у свечани сакос,  украшен мноштвом малих свечаних крстића уоквирених кружним медаљонима, док се испод сакоса виде делови белог стихара и вертикалне ленте – реке. Христос стоји на тамно црвеном јастуку и у левој руци држи Јеванђеље отворено , док десном руком благосиља. Са обе стране му прилазе Свети  – апостоли. Сви апостоли  имају своје карактеристике . Тако  ако видимо архијереја високог чела, кратке седе косе и густе беле браде, проширене на крајевима белим увојцима и да носи  полиставрион испод кога се види богато украшен епитрахиљ, као и дуг бели стихар, а држи затворено Јеванђеље у левој руци и десном показује на Исуса Христа, типолошки, требало би да је реч о Светом Григорију Богослову. До њега обично стоји архијереј високог чела, кратке седе косе и беле кратке браде, такође у полиставрону, испод кога се виде епитрахиљ и део надбедреника, левом руком показује на Христа, док у десној руци држи затворено Јеванђеље. Вероватно је Свети Никола, јер типолошки одговара Светом Николи.Ако је архијереј, старији са коврџавом седом косом, мало дужом седом брадом, са лепезасто проширеним белим увојцима, такве типолошке одлике говоре да је реч о лику Атанасија Александријског. Он десном руком показује на Христа, а у левој носи затворено Јеванђеље. Ако је архијереј дуге црне браде, са архијерејском митром  на глави, упућује нас на лик Кирила Александријског. И он је одевен у полиставрион испод којег се виде декорисани епитрахиљ и надбедреник и такође десном руком указује на Христа, док у левој носи затворено Јеванђеље. Ако је апостол дуге црне браде  таласасте  са леве стране Христове  на десној страни слике  , високог чела са чуперком на средини а у левој руци држи затворене писане свитке, највероватније је реч о Светом Апостолу Павлу.Ако уочимо лик са седом  кратком косом  и истом таквом брадом и обично се слика са леве Христове стране то може типолошки бити Свети Петар.

Временом , сликарство, односно сликарска иконографија се развијала, па тако  се у олтарској апсиди Леснова /1346-1347/ у зони између Причешћа апостола и Службе светих отаца пре Христом Агнецом, први пут је насликан Христос Велики Архијереј иза часне трпезе, под  балдахином како благосиља обема рукама. Н столу испред њега приказан је полуотворен свитак са исписаном молитвом Благословено царство  којом одмах након службе проскомидије отпочиње литургија оглашених.[34]

У цркви Светог Ђорђа у старом Нагоричину у олтарској апсиди на фресци Причешће Апостола, Христос Велики Архијереј насликан је два пута иза часне

Трпезе под балдахином. Лева фигура Исуса  причешћује апостоле хлебом, а  десна даје апостолима вино.Поред сваке фигуре Исуса, лево и десно од њега стоје по два анђела који надгледају ову часну и многопоштовану духовну чистоту, коју су хришћани упражњавали ујутру пре свих радова и делања.

У олтарској апсиди манастира Раванице  око 1381.године  Христос Архијереј насликан је у композицији Причешћа апосола, но уместо да причешћује апостоле ,то чине свештеник и анђео . Свештеник који причешћује  хлебом, док Христос  благосиља обема рукама стојећи испред Часне трпезе.[35]

Готово истоветна композиција у  цркви села Модришта где  су архијереји Јован Златоусти и Василије Велики приказани поред престола с Христом Агнецом, не држе литургијске свитке, већ благосиљају Христа Агнеца, а на исти начин представљен је Петар Александријски на северном зиду протезиса. Они носе затворена Јеванђеља  у једној руци док другом указују на Христа Архијереја.

Као што се види развој и анализа сликаних програма, иконографија и стилске особености које уочавамо на фрескама, пружају нам аргументе о времену настанка зидног сликарства и сведочи нам о живој уметничкој делатности одређеног времена. Иконографски су приказани разни обичаји, мода тога времена, архитектура, а на разним трпезама и гозбама / Тајна вечера, Агапе,  Свадба у Кани/ можемо установити шта се јело и шта је трпеза нудила људима. Преко фресака можемо установити и закључити  границе одређених држава, као и историјске догађаје тога времена.

Наравно неизоставни су портрети светаца, владара, краљева, царева и мученика, који нам приказују ликове и карактере тих људи који су оставили неизбрисиве трагове у историји својих држава и у историји уопште. Све нам то говори да живопис има културно – историјски и сазнајни карактер и значај, без којег би човечанство било ускраћено за многа сазнања тога времена.

 

2 /  Промена и узроци могућност у живопису

Крајем  двадесетог века у Србији долази до масовне обнове средњовековног црквеног сликарства. У ствари, долази до верских и духовних осећања, што доводи до нове фазе градитељства црквених објеката, па самим тим и до поновног

,, буђења и рађања ,, новог црквеног живописа. Тај  ,, нови ,, црквени живопис је уствари обновљен  средњовековни стил, који је упорно и наметљиво чувао каноне и све карактеристике црквеног  српско – византијског сликарства. Уметници  сликари, зографи, монаси и монахиње, академци  су такође остајали на маргинама сликарске продукције, хоћу рећи репродукције, јер су стваране репродукције средњовековних сликара и њихови естетски капацитети су остајали ван домашаја академске јавности јер су били херметизовани.Та херметичност дуго траје, рекли бисмо до данашњих дана, па је савремено црквено сликарство ушло у проблем. Нема нових кретања, гибања, нема нове смислености, карактера, занемарује се креативност, ушло се у униформисаност, уједначеност, безличност, копирање, чак у формалност.

Херметичност је сама за себе стилски одређена. Морало се водити простим схватањем, а то је да се у цркви слика византијским стилом и није се размишљало о естетским квалитетима самих сликарских остварења. Полако се рађала неовизантијска црквена уметност на просторима Србије и целог православног Балкана. У оквирима те неовизантијске уметности, која има и лоших карактеристика и која прилично стагнира са аспекта савремене уметности, постоје и уметници који крећу новим схватањима и остварењима. Они покушавају да помире прошлост и садашњост и дају нове печате и да утру пут ка савременом

Они су спонтано и стилски везујући се за средњевековно црквено сликарство,кренули   ка иновацијама ка историзујућем полу, силином сопственог концептуалног замаха. То их је избацило до коптске, јерменске, етиопске ранохришћанске, римске, хеленистичке, па чак и египатске или месопотамске уметности.Тиме је историјско и уметничко истраживање ушло у неку врсту постмодерног дијалога са ванцрквеном културом – како хришћанском тако и нехришћанском.[36]

Ту убрајамо ауторе млађе и средње генерације као што су Срђан Радојковић, Горан Јанићијевић, Никола Сарић и Катарина Фајгељ.[37]

Дакле могућности у живопису у смислу иновирања и остајања у оквирима црквених канона су веома могуће и широког су спектра. Као прво , не треба се трудити да се слепо копирају дела настала у тим временима из којих су предлошци по којима радимо одређене композиције или пројекте, које треба осавременити, удахнути им свој дух и дах, путем интерпретација, технолошких достигнућа, нових визија, као и нових визуелних ефеката, а то све у циљу напретка, опстанка живописа као традиционалне вредности технике сликања и које ће самим тим значајно утицати да духовност православља напредује у сваком смислу, а понајвише у смислу приближавања Богу, сваког од нас.То ангажовање уметника / живописаца, зографа била би предност, па чак и привилегија и код Бога и код људи.

 

 

3. ПРИЧЕШЋЕ АПОСТОЛА – уметнички пројекат и интерпретација

 

Фреска Причешће апостола рађена је 2014.год. за свечану салу црквеног дома саборног храма Св. Апостола Петра и Павла у Шапцу. Простор на зиду којим је будућа фреска располагала величине је 220 см  X170 см.

Формат није одговарао композицији као и распореду фигура у композицији. Знамо да се Причешће слика тако што се поставе две фигуре Исуса Христа, коме приступају апостоли , њих шест, са леве стране из  Христове руке узимају хлеб  нафору, а других  шест са десне стране се причешћују вином. Дакле, композиција која предвиђа, (ако је висина 170 см), дужину од најмање 350 см, да би се задовољила форма и сви други ликовни елементи који проистичу из ње. Постојао је још  један проблем а то је реновирање сале  постављање ригипс табли на зидове, израда нових водова електричне инсталације и осветљења, као и завршни молерско фарбарски радови   тако  би се мајстори „сударали“ у пословима, обзиром да је време за реновирање и израду фреске било ограничено, (новембар-децембар  2014) год. Из тог разлога одлучено је да  композиција  буде урађена на ланеном платну у секо техници, као на носиоцу, који би био постављенв  на одговарајући блинд рам, а по завршетку слика и украшена, урамљена неком од декоративних лајсни шабачког стаклоресца и урамљивача, Игора Морозовића, иначе провереног и дугогодишњег урамљивача слика и других уметничких и примењених предмета.

После ових договора, пришло се реализацији и интерпретацији. Најпре је урађен блинд рам  носећи рам  који је по ширини имао три летве а по дужини једну, не рачунајући оквир од по две дужне лајсне дим. 200 см и две ширина 150.см. Платно је разапето на рам тако што је фиксирана дужна страна  200 см  аутоматским ручним пиштољем са  ,, муницијом“ металних клампфица   вел. 2 см x 1 см  . Након натезања дела платна фиксирана је супротна дужна страна на исти начин. Размак између клампфица је био око 4 – 5 см. На исти начин урађено је затезање платна и са ширних страна носећег, блинд рама. Након ових радњи приступило се импрегнацији платна а то је урађено туткалним раствором. Туткало у зрну или парчићима је потопљено  у хладну воду, да накисне најмање 12 часова. Туткало је повећало своју запремину, затим је наливен одговарајући проценат воде и посуда стављена у другу већу посуду са водом, која је загревана на тихој ватри  јака ватра штети квалитету туткала . Након растапања туткала приступило се импрегнацији у два слоја. Време између слојева импрегнација било је 12 сати. Платно на раму се приликом импрегнације затегло и осушило. Приступило се препарирању  полумасном препаратуром која се прави тако што се измеша 1 део цинквајса, један део бир – креде и један део туткалног раствора / 80 грама туткала на 1 литар воде и ¼ фирнajса. Цинквајс и бир – креда се измешају на суво, па се затим додаје туткални раствор а након тога, кап по кап фирнајса и све то измеша и миксује.

Овако  направљена  препаратура  употребљава  се након 3-4 дана,  тако  што се платно постави у хоризонталан  положај и први слој се наноси четком у  виду туфовања.   Након 3-4 сата наноси  се  други слој,такође четком, али не туфовањем него широким  потезима у водоравном  правцу. Следећи слој након сушења  наноси  се  у вертикалном правцу.  И  тако  неколико  пута.   Овако  нанета   препаратура  је  за  сликање најбоља после 6 месеци до  годину  дана.

У  овом случају,  рад је  започет  после  15 дана тако што се кренуло  са постављањем цртежа по  угледу на узоре:  Причешће  апостола из Богородичине Цркве  Студенице и  манастира  Светог  Ђорђа  Старо Нагоричино.

Предлошци  су скинути са интернета и  фотокопирани  у боји.
Приликом израде  цртежа  морало се водити рачуна о формату и  композицији, која не дозвољава да апостоли буду један иза другог, јер би  били  сувише  ситни  у  односу  на формат и  величину  сале  у  којој је експонат  требало да стоји.

Зато се пришло прекомпоновању предлошка  и  стварању  нове  композиције,  у  којој су  Апостоли  постављени  по  тројица  у  полупрофилу са леве  и  десне  стране слике  и  по  тројица изнад  полупрофила, тако  да  су  укупно 6 апостола  комплетну  фигуру  у  хитонима  и химатионима, а  шест апостола  је  иза  њих, тако  да  композиција  делује двострукопирамидално.

Морало  се одустати од апостола у низу, али  са  двострукопирамидалном  композицијом,  утисак  је  да  је  поставка  чврста и да  су  обухваћени  сви  сценски  елементи  од  покрета  и  искорака,  сагнућа  и  статичности.

Обе  фигуре  Христа  сугестивно  и  помало  драматично, обзиром  на  моменат  евхаристијског  причешћа и  одређеног  узбуђења које  прожима  свакога приликом  узимања   хлеба  и  вина тј. Тела и  Крви  Христове.

После  завршетка и  учвршћивања  цртежа, који  је  рађен  са  угљеном, прешло се на подсликавање  фигура, простора  и  архитектуре слике.

Подсликавање  је  рађено са акрилним  бојама и  пигментима  мешаним  са  акрилним везивом.   Позадина изнад  архитектуре  и  балдахина  подсликана је црном бојом  преко  које ће  ићи  Византијско  плава, али ће црна  боја  испод  плаве  зрачити, тако  да  плава  неће  доминирати  сликом обзиром  на  површину него ће деловати  умерено са  истакнутом  хармонијом.

Што се тиче  ликова, руку  и  ногу  апостола,  они  су  подсликани  проплазмом, од умбре и зелене после  које  се  може  ефектно  и  колористички богато  доћи  до  финиша, са  свим  полусенкама, сенкама, што је омогућило сугестију  волумена, путем тих валерских звукова,

У  средишњем  делу представљен  је  четворостубни  балдахин,  подсликан  смеђом  бојом, испод  је  раскошни  сто, (такође  подсликан  смеђом  бојом) на коме се  налази  посуда  са  анафором.

На левој страни   је  приказана  туга апостола са Христом  који  причешћује  хлебом, најпре  Петра, који  је погнут  и  обучен  у  загасити  окер  хитон  и  плави  химатион.
За  њим  иде  Матеј у  зелено  светлом  хитону  и  плавом  химатиону.   Следећи  апостол  Симеон  у  плавом  хитону  и  сивоплавом  химатиону,  као  и  апостол  Лука  у  плавом  хитону  и  окер  химатиону.

Композиција  се  завршава   Вартоломејем, а последња  тројица  су  распоређени  изнад  тако  да  граде  облик пирамиде.

Десно  од  балдахина  је  Причешће  Апостола  вином.  Исус  Христос  је  приказан  како  у  рукама  држи   путир  са  вином. Њему  први  приступају  Јован и  Марко  одевени  у  зелено  маслинасте  хитоне. Трећи  по  реду  је  Павле  одевен  у  наранџасто  браон  хитон  и  светлоплави  химатион.  Следећи  тројица  апостола  су  изнад  претходне  тројице  и  својим  обликом формирају неку  врсту  пирамиде, а  то  су  :  Јаков,  у  светло  црвеном  хитону  и   плавом  химатиону. Изнад  њега  је  апостол Андреј у  плавом  хитону  и  окер  химатиону,  а  сцена  се  завршава  апостолом  Томом  одевеном  у  плави  хитон    и  тамно  плави  химатион.

После  подсликавања  ишло се  на  завршно  исликавања  свих  делова  слике  и  детаља  на  њој.   Апостоли  у  покрету, погнути  са  испруженим  рукама  према  Христу, указују на  једноличност  ритма,  где  накнадни  цртеж  оставља  утисак  чврсто  постављене  сцене,  коју  у  значајној  мери  оживљава  смишљено  смењивање  бојених  односа, тако  да  цело  дело  постаје  узбудљиво,  чудно  и  сугестивно.   Валерски  је врло  богато  и  из  дела  зрачи  ведрина,  која  нас  враћа  у  време  Христовог  живота  на  Земљи,  као  идеала  времена,  где  нас  духовно  утемељење диже  на  степен  трајања.

Тај  степен  који  се  осећа у  и  у приказу,  доноси  одређене  новине  у  фреско сликарству,  о  којима  је  у  претходним  деловима    напоменуто  и  које постају  његове  карактеристике  и  чиниоци, можда  постати  устаљени  критеријуми  за  процену  стваралаштва  у  будућим  израдама  фреско  сликарства.

 

 

 

 

 

 

 

 

Учешће на осликавању делова живописа параклиса Св. Касијане у манастиру Милешева- Естетско-едукативни дискурс

Индивидуализација уметничких процеса често поставља теоријско полазиште где се колективно стварање схвата као неуметничко или као оно које се, услед недостатака индивидуалне експресије не може тумачити. Стим у вези трба напоменути: када је о црквеној уметности реч, овакав вид уметничке експресије примећиујемо и у њеним ранијим периодима. Али и поред свих учесника овог уметничког чина, главни мајстори који су изводили осликавање средоњвековних споменика успели су да искажу своју поетику и индивидуалност. „Сва дела која су заједно створиле две или три особе представљају, као и дела која је створила само једна особа, дела створена у једном тренутку историје, која притом треба сачувати од пропадања. Онда када је у питању тимски или групни рад процес сарадње може – без обзира какво је створено дело само по себи да послужи као пример чак и ако његово описивање не завршава давањем техничких и стилских правила. На тај начин створено дело може изневерити наде које су у њега полагане, а да притом процес његовог стварања ипак након тога не буде осуђен као неплодотворан.“[38]

Стога чини се важним наше учешће приликом реализације пројеката током студирања  на академији СПЦ. Ту пре свега мислимо на осликавање конака у манастиру Милешева, као и сагледавања рада других колега током реализације цркве Вазнесења Господњег у Крупњу. Када је о милешевском конаку реч акценат стављам на олтарски простор параклиса Свете Касијане. Оно што овај сегмент живописа издваја, огледа се у иконографском решењу. Архитектура која је у великој мери диктирала одабир тема за осликавање олтарског простора, навела је да се на источни зид прикаже Причешће апостола, као централна композиција. Премда је иконографски образац за ово ликовно решење потражен у средњовековним примерима (Пећка патријаршија) у себи носио један нови ликовни језик. Централно место испред Часне трпезе заузела је макета цркве Вазнесења у Милешеви којој овај параклис и припада. Такође, прикази апостола нису у већој мери одступали од стандардног обрасца , те су подељени у две групе које су чиниле поворку ка Христу. Искуства стечена током нашег боравка у манастиру Милешева у одређеној мери су се рефлектовала и током извођења самосталног рада (црква посвећена Светом Духу у Шашинцима, Милешевски конак, црква Вазнесења Господњег у Крупњу, Црква у Красави код Крупња) .  Размена искуства и сагледавање ствари из различитих углова често могу донети неко ново, боље решење, које превазилази угао гледања једне особе која ствара. Из тог разлога искуства стечена током осликавања цркве у Крупњу јако су драгоцена. Пре свега она указују на важност образовања у стасавању младих уметника као и њиховом лакшем осамостављању након завршетка студија. „Естетски образован човек зна да се прави уметници слободно користе природним узором како би од њега саградили други свет, у коме се не огледа стварност, која не производи илузије о стварности, већ има свој сопствени језик, језик облика и боја.“[39] Стечено искуство током израде живописа поментуих цркава показало се као добар стимуланс за даљи рад. Наручито у сагледавању литургиских тема у интерпретација савремене црквене уметности.

Икона- у потрази ка сопственом изразу

 

„Постоји извесна разлика између живописа на зиду и иконе на дасци: зидно изображење, фреска и мозаик нису предмети сами по себи, већ представљају целину заједно са зидом, улазећи у архитектуру храма, док икона насликана на дрвету представља предмет по себи. Веза одређених уметничких видова са архитектуром такође је тема која се односи на перспективу и у ранохришћанским и византиским црквама она је уочљива у феномену поновљених елемената или нпр. код куполе, која представља небески свод који се на одређени начин окреће ка посматрачу. Код базилике је такав перспектиивни модел заснован на понављању једног хармоничног елемента тако да укупна дужина представља одређени њихов број а висина централног брода одговара његовој ширини и дужини претпостављеног елемента. Пример са куполом и калотама још јасније показује елементе инверзне перспективе какву ћемо видети и на самим иконама а њихова иконографија указује управо на својство повезивања неба и земље ( Христос Пантократор, Небеска литургија, Богородица Ширшаја, итд.). Технике и видови зидног живописа разликују се на првом месту према позицији у односу на архитектуру и представљају непокретно наслеђе за разлику од икона на дасци које представљају покретна уметничка дела. Међутим, њихов смисао и њихово значење су исти по суштини. Према томе говорећи о иконама, имаћемо на уму црквени образ уопште, било да се ради о сликању бојама на дасци, фресакама на зиду, мозаицима или скулптурама.“[40] Образовни модел негован на Академмији СПЦ за уметност и конзервацију пружио је могућност да кроз сопствено делање сагледамо могућности и одговоримо на изазове савременог живописа. Феномен иконе у нашем случају био је од великог значаја за стасавање и могућу претпоставку поетике и сензибилитета. Премда је одређени графицизам и нешто тврђи цртеж био ближи монуметалнијој форми, могућност да за храм Светог апостола Петра и Павла у Шапцу осликам неколико  икона различитог световног карактера указао је на могуће правце изражене на нивоу индивидуалне експресије. Неговање цртежа још од студенских дана наметнуло је графицизам и линеарност као главно изражајно средство. Било да је реч о затамљењима или осветљеним деловима форме тежило се ка шрафирању и зракастом моделу осликавања. Строг помало и зографски карактер ликова пратио је „тешке“ наборе драперија. „На тај начин би се потиснули сви сензуални моменти, јер би они, макар и у најмањој мери, могли да спрече изражавање најдубље духовности.“[41] Сликарски поступак налик решењима заснованим на сазнању из сликарских приручника Ерминија[42] надограђиван је дрским понекад и преоштрим линијама који су овом сликарском задатку дали једну модерну ноту. Позлата ореола и позадине на којој се запажају сигнатуре третирана је слободно са тенденцијом ликовног приступа „Са златом или светлом основом мозаика, и са златним листићима покретне иконе, као и са светлоплавом бојом фреско-сликарства, постиже се исти циљ: да се нови човек представи у хармоничном односу са новим небом и новом земљом Царства Божјег.“[43] Злато у нашем случају има и поред своје могуће духовне вредости и ликовни карактер и оно прочишћава форму стављајући ликове светих у први план.

Коначно, континуитет стварања указао је и на поједине недостатке који су кроз реализацију пројекта осликавања превазилажени, са јасним и јединим циљем ка духовној обојености просторија парохије Шабачког храма светих апостола Петра и Павла

Закључак

 

Нема  Цркве  без  Евхаристије,  нити  Евхаристије  без  Цркве.  Евхаристија  је  икона  Царства  Божијег  и  извориште  и  једниство  Цркве.  Евхаристија  је стално оживљавање  и спомен  на  Исуса Христа.

Врхунац  Евхаристије  је   претварање хлеба  и  вина  у  Тело  и  Крв  Христову, а део тога представља и Причешће чиме се затвара  круг свих Црквених Тајни  и  појмовни  смисао Христовог  учења. Оно ставља тачку и  запету  на  комплетну  Литургију  и  сва  Тајинства, јер се  завршило  једно саборовање, одређеног дана ,а  ставља и  зарез , јер  долази  и  следеће  саборовање, нова  литургија,  ново прилажење  есхатону тј Царству  Божијем.

Зато  је  Причешће  постало  незаобилазна  тема  фрескописања  од првих дана  његовог рађања  до  данас.  Увек  се  са  посебним  страхопоштовањем оживљавало  Причешће  на  зидовима  храмова, манастира  и  других  црквених  објеката,  путем  цртежа,  хармоније  боја   и  др  естетских  и  ликовних  елемената  да  би  се вернику  и  обичном  човеку указало  на осећај  и  присуство   Христово у  Цркви  и  да би  се  у Цркви  сваком  појединцу приближило   Царство  Небеско,  као  врхунац  веровања у спасење човеково.

Дакле,  Царство  Небеско  је  наше  крајње  и  вечно  исходиште  и  то  је  оно  ка  чему  ми стремимо  и  чему се   надамо као „врхунцу  свих  веровања“.
 Зато  је композиција  Причешће  Апостола  је  саставни  део  пројекта, односно  мастер  рада  снажно  и  са  пуно  суптилности,  истанчано  и  смело  у  смислу  новог  решења  композиције,  где  је  избегнута  традиционална  поставка, омогућена  том  новом  формом, дала  неочекиване  ликовне  резултате  и  решења  где  је  духовни  карактер остао и  осећа  као  једна  од  многих  тајни у  човековом  животу као  врхунцу  веровања.

Новина  је  и  лепота  и  топлина,  сочност  и  хармонија боја,  које  својим  присуством  и  распоредом  на  слици тј  фресци, његовом  величанству  посматрачу,  везују  погледи  и  мисли    и  ненаметљиво  нуде  и  недре  јасноћу и  прегледност,  која  се испољава  унутрашњом  динамиком  оног  ко  посматра  дело.

На  тај  начин  је  успостављен  дијалог  и  разговор,  који  је  неопходан  да  би  дело  живело  истовремено, чулно  и  духовно.

Надахнутост евхаристијском феноменологијом у контексту савременог израза црквене уметности и  индивидуалне експресије отварају пут  континуитета и  трајања црквених ликовних традиција. Коначно ништа мање значајним не издваја се и осврт на улогу образовања и претпоставке будућих уметничких тенденицај са јасним циљем да истрајност уметничке мисли оживи и надогради правце кретања савремене црквене уметности.

 

ЛИТЕРАТУРА

 

1. R. Pasron, Појетика, Универзитет уметности, Београд 1980
2. А, Јевтић, Предање о литургији, манастир Жича 2008
3. В. Лазарев, Историја византијске уметности
4. Габелић  С,  манастир  Лесново,  Историја  и  сликарство, Београд  1998
5. Ђурић  В,   Причешће  Апостола  у  Раваници,  Београд  1995
6. Е. Сендлер, Икона, Култура, Бачки Петровац
7. Ж. Ђурић, Догматски и есхатолошки карактер празничне иконе, Живопис 5, Београд 2011
8. Ј. Фундулис, Литургика 1 увод у свето богослужење Краљево 2004
9. Ј. Фундулис, Литургиске недоумице, Краљево 2007
10. Јанићијевић  Г.  Хришћанска  уметност  и  античке  парадигме,  Београд  2012
11. Јанићијевић Г.  Живопис 8  , Београд 2014

12. Л. Успенски, Теологија Иконе, Манастир Хиландар, 2000.

1. М Дамњановић, Место теоријског рада у оквиру Универзитета уметности, Београд 1984, 24.
2. М. Медић, Сликарски приручник 3
3. Митровић  Т.  хипервизантијски  парадокс,  Београд  2014
4. Протојереј  Шмеман  А.  манастир  Хиландар   2002.
5. Радовановић  Ј.  Радови из  иконографије,  Београд  2008
6. Радојчић  С. “ Одабрани  чланци  и  студије“   Матица  Српска,  Нови  Сад  1982
7. С. Склирис, Ликовни простор у византијској иконографији, Биг штампа, Београд, 1998
8. Св  Јован  Златоусти  еволуција  литурије
9. Св.Јован митрополит пергамски, Света  Евхаристија, Београд 2013
10. Хопко Т.  Православна  вера,  Крагујевац  2006

 

 

Извори:

 

1. Свето Писмо, Свети архијерејски синод, Београд 1998.
2. Фото документација (предлошци)

 

[1] Е. Сендлер, Икона, Култура, Бачки Петровац, 2009, 21.

[2] Ж. Ђурић, Догматски и есхатолошки карактер празничне иконе, Живопис 5, Београд 2011, 96-97.

 

[3] Ј.  Прегамски, Света  Евхаристија, Београд 2013. 13-14

[4] Ј. Фундулис, Литургика 1 увод у свето богослужење Краљево 2004, 150.

[5] А, Јевтић, Предање о литургији, манастир Жича 2008,  29-36.

[6] Ј.  Пергамски, наведено дело, 23

[7] Ј. Фундулис, наведено дело, 8-15

[8]   Ј.Пергамски, наведено дело, 35

[9]     Шмеман  А.  Евхаристија,манастир Хиландар 2002, 10

[10]   А, Шмеман  наведено дело, 10

 

[11]   Шмеман  А.  Наведено дело  11

[12] Ј. Фундулис, Литургиске недоумице, Краљево 2007, 124-163

[13] Исто , 179-181

[14] Ј. Фундулис, наведено дело, 21.

[15] А Шмеман,  наведено дело,  16

[16] А.Шмеман,  наведено дело , 16-17

[17] Т. Хопко,  Православна  вера,  Крагујевац  2006,  25-26

[18] Ј. Фундулис, наведено дело, 114-119.

[19]  Шмеман  А.  манастир  Хиландар   2002.  40-41

[20] Ј. Фундулис, Наведено дело, 170-172.

[21] Исто, 161.

[22] Исто, 163- 165.

[23] Исто, 162.

[24] А. Јевтић, наведено дело, 95- 129

[25] Ј. Фундулис, наведено дело, 170-185.

[26] Исто, 185- 190

[27]А. Јевтић, наведено дело 241- 250

[28] Исто, 251- 260.

[29] Јанићијевић Г.  Живопис 8  2014, Београд 69-70.

[30] Јанићијевић  Г.  Хришћанска  уметност  и  античке  парадигме,  Београд  2012 , 199.

[31]  Наведено дело 199-200

[32] С. Радојчић, Одабрани  чланци  и  студије,   Матица  Српска,  Нови  Сад  1982 , 78

[33] Исто, 79-80

[34]   С. Габелић,  Манастир  Лесново,  Историја  и  сликарство, Београд  1998,  55-57

[35]  В. Ђурић,   Причешће  Апостола  у  Раваници,  Београд  1995.  45-46

[36] Т. Митровић,  Хипервизантијски  парадокс,  Београд  2014 ,  100

[37] Исто, 101

[38] R. Pasron, Појетика, Универзитет уметности, Београд 1980, 81

[39] М Дамњановић, Место теоријског рада у оквиру Универзитета уметности, Београд 1984, 24.

[40] Л. Успенски, наведено дело, 11.

[41] В. Лазарев, Историја византијске уметности, 18.

[42] М. Медић, Сликарски приручник 3,  151-152.

[43] С. Склирис, Ликовни простор у византијској иконографији, Биг штампа, Београд, 1998,  39.