Господине градоначелниче,

Директори и предводници различитих градских установа и служби,

Браћо свештеници,

Сви заједно: драги Шапчани,

Данас смо се помолили за све који су положили своје животе за ослобођење нашег Шапца, нашег љубљеног града после великог страдања у Првом светском рату. Рекао бих да се данас сећамо можда најзначајнијег, или једног од најзначајнијих дана у повести овога града тако богате историје. На овај дан се сабирају наше молитве, мисли, сећање, љубав и захвалност према свима који су у Шапцу, Мачви, Поцерини и Подрињу дали своје животе за победу слободе.

О страдању Шапца и његове шире околине од Аустро-угара, мада ту војску која је вршила масовне, бестијалне злочине не дефинише тачно то име јер су, нажалост, многи од њих говорили нашим језиком, сведочили су многи, међу странцима Арчибалд Рајс, Џон Рид, Анри Барби и други. Нећу цитирати њихове описе шабачког  мартиријума. Прочитаћу како је страдање Шапчана и других наших сународника, мученика, али победника у Великом рату, описао Апостол Павле у Посланици Јеврејима. Чујте: Они који вером победише царства, чинише правду, угасише силу огњену, од немоћних постадоше јаки, мукама уморени, искусише поруге и шибања, окове и тамнице, камењем побијени бише, престругани бише, измучени и од мача посечени… потуцаше се по горама и пећинама, по гудурама и јамама земаљским…”

И заиста, као да је Апостол Павле описивао погроме у Шапцу и Прњавору, повлачење кроз албанске гудуре, али и победу над аустро-угарским царством, победу вером оних који чинећи правду гасе силу огњену. Јер, браћо и сестре Шапчани, победу не остварују очајници, победу остварују они који имају веру, они који се угледају на Христа првомученика, архимученика, који нас о односу према слободи, према борби за слободу, упућује једноставним речима: “Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје”.

Примере овакве љубави и вере јасно видимо  у  нашим прецима и суграђанима који су страдали, и зато треба да овде, данас, са нама буду и ђаци и студенти из нашега града. Треба да у свим шабачким основним и средњим школама макар један школски час у години буде посвећен страдању и ослобођењу Шапца у Великом рату. Да наша деца уче о страдању али и победи наших славних предака. Победи, пре свега, духа, јер су наши преци и у најтежим условима и страдањима остали верни свом људском и хришћанском назначењу – да воле Бога, своју православну веру, свој српски род, своју отаџбину, свој град – што и јесте највећа победа. На завист, похлепу и мржњу непријатеља, узвраћали су  милосрђем, самилошћу и праштањем. То је наша православна вера. Управо зато је српски краљ Александар Ослободилац, као видљиви знак тог праштања и помирења, већ 1928. године у Шапцу, у граду у коме су деценију пре побили половину становништва, изградио римокатоличку цркву.

У светлу свега поменутог, сећање на невине жртве пострадалих Шапчана добија данас на изузетној важности, јер нам то сећање омогућава да будемо чврсто укорењени у свом идентитету, да дубински, не само историјски, познајемо себе, своје капацитете и да на тој основи изграђујемо мостове сарадње са свима. Епархија шабачка ће настојати да заједно са просветним и културним установама, али и самостално, негује културу сећања ради добра свог народа, али и ради добра свих који нас окружују. У том духу, веома ме је обрадовало сазнање да у шабачком свештенству постоји свест да су овде сахрањени Шапчани, мученици Божји пострадали за веру православну. И ја ћу као Епископ овога града и ове Епархије живети, размишљати и радити у складу са том чињеницом. Свети мученици шабачки, молите Бога за нас!