Преглед историје шабачковаљевске епархије

Шабачка или Шабачковаљевска епархија је установа новијег датума. Пошто је 1830. године Србија добила потпуну аутономију испуњени су услови за добијање црквене аутономије. Наредне године добијена је и црквена аутономија и посвећени први епископи. Извршена је нова подела округа, па је Књажевско-српски управитељниј Совјет 18. јуна 1835. године извршио реирганизацију епархија. Од шабачког, ваљевског и подринског округа створена је Шабачка епархија, а од ужичког, чачанског и рудничког округа Ужичка епархија 1. Од 1886. до 1898. године Шабачка епархије је била укинута и припојена Београдској епархији2. Допуном Устава Српске православне цркве 1947. године измењен је назив ове епархије, те се од тада назива Шабачко-ваљевском епархијом 3. До 1835. године територија коју ова епархија обухвата припадала је разним епархијама: Сирмиумској, Београдској, Мачванској, Ариљској, Ваљевској, Рудничкој и Зворничкој.
Хришћанство је у овим крајевима постојало много пре досељавања Словена на Балкан. За време Диоклецијановог гоњења хришћана, почетком 4. века у Сирмиуму (Сремска Митровица) су мученички пострадали цибалски чтец Полоније са супругом Максимом 4, четири брата каменоресца 5, а 304. године и свети Иринеј епископ Сирмиумски 6. У 4. веку у Сирмиуму се одржавају сабори, а на њима учествују и Сирмиумски епископи, који су заступали Аријеву јерес. Касније епископи Сирмиума одбацују ову јерес и враћају се православљу 7.
Територија садашње Шабачковаљевске епархије припадала је Сирмијској митрополији, све док ову нису 582. године срушили Авари. До оснивања Јустинијане Приме 535. године цео овај крај припада Солунском викаријату, а од те године архиепископији Јустинијани 8. У 6. веку у ове крајеве се досељавају Словени. Године 832. Подрињем загосподаре Бугари, а 896. године Мађари. Тек 960. године Подриње је у држави српског владара Часлава. Од 976. до 1017. године Подриње је у држави цара Самуила. Победом над Самуилом Византија поново заузима ове крајеве 1018. године 9
Још у време владавине цара Самуила Охридска архиепископија је проширила своје границе до граница царства. Године 1018. под Охридском архиепископијом биле су ове епископије: Ниш, Браничево, Београд, Трамон (Сремска Митровица), Призрен и Липљан. У Београдској епископији помињу се места: Градац (код Ваљева), Омцон (Ужице), Главентин ? и Бела Црква 10. Али у истом веку Мађари поново заузимају Подриње.
Из времена владавине Византије на терену садашње Шабачко-ваљевске епархије помиње се неколико цркава. Најстарија је црква Светог Иринеја у Мачванској Митровици. Ова црква је рушена четири пута. Прва црква потиче из 4. века. Друга је грађена од римске опеке и страдала у пожару, можда од Авара. Трећа црква је троапсидална, а четврта је грађена пре 14. века 11.
У селу Мишару, код Шапца археолози су пронашли темеље базилике из друге половине 4. века. Грађевина је оријентисана у правцу исток-запад и има олтарску апсиду 12. Томе времену припада и добропоточка црква у Липеновићу, код Крупња 13.

После оснивања Немањићке државе територија Шабачковаљевске епархије није ушла у њен састав. И тек 1284. године, када је краљ Драгутин предао престо у Рашкој брату Милутину и повукао се у ове крајеве, које је, као мираз, добио од свога шурака, мађарског краља Ладислава, овај део Србије дошао је под власт српских владара. Драгутин је од Ладислава добио Мачванску бановину са Београдом и у Босни предео Соли и Усору. Од Рашке је задржао Рудник и предео око Ариља. Престоница му је била у Београду и Дебрцу 14. Окружен пријатељским државама: са севера државом шурака Ладислава, са југа брата Милутина, а са запада зета, босанског бана Стефана, а како је и по природи био побожан, могао се више посветити цркви. Његов биограф, архиепископ Данило, каже да се он, ради молитве, повлачио на “тајно место“ или “усамљено место“, да се облачио у поцепане хаљине и опасивао ужетом од трске по голом телу. У своме дворцу направио је радионицу за израду црквених предмета и одежда. Њих је Драгутин поклањао црквама и манастирима како у својој земљи тако и у Рашкој, Јерусалиму, Синају, па чак и у Руској земљи. У радионици су израђивани сребрни и златни путири, дискоси, анафорници, кадионице, рипиде и свећњаци, украшени бисером и драгим камењем 15. Поред других мајстора одежде је радила и краљица Катарина и то још док је Драгутин био престолонаследник. Једно византијско посланство које је 1268. године боравило на двору краља Уроша 1 са чуђењем је гледало Катарину са преслицом и вретеном у руци 16. Драгутину се приписује и подизање неких манастира у Србији и Босни, као црква у Дебрцу 17. У селу Јаловик налази се локалитет Ћелије. По предању, овде је била испосница за време краља Драгутина и да је то оно “усамљено место“ где је краљ проводио време у молитви. У турским пописима ово село носи назив Ћелија 18. У селу Градојевић налазе се темељи цркве из 13. или 14. века 19. Драгутин је отпочео, а његова жена Катарина довршила зидање манастира Троноша 20. У исто време краљ Милутин, свакако са братом Драгутином подиже нанастир Грабовац 21.

У држави краља Драгутина помињу се три епархије. Моравичка, Босанска, и Мачванска.
Моравичку епархију основао је САвети Сава 219. године, са седиштем у манастиру светог Ахилија (сада Ариље), те се она назива и Ариљском. У овом манастиру се налазе фреске четири прва Моравичка епископа: Дионисија, Меркурија, Герасима и Јевсевија, а исти се истим редом помињу у Требнику манастира свете Тројице 22. Године 1296. садашњи манастир Ариље саградили су краљеви Драгутин и Милутин. За време владавине краља Драгутина помињу се још два Моравичка епископа: Кирил, око 1299. и Никола 316. године 23. Са ширењем српске државе према северу ширила се и територија Моравичке епархије.
Босанска епархија је постојала пре припајања дела Босне држави краља Драгутина. Седиште ове епархије било је у Сребрници. За време краља Драгутина у овој епархији био је епископ Василије.који је 1293. године, као краљев изасланик, ишао у Млетке ради склапања брачног уговора између Драгутиновог сина Владислава и Констанце Морозини 24.
Мачванску епархију основао је краљ Драгутин. Стојан Новаковић тврди да је то било за време архиепископа Никодима 25. Исто се слаже са хрисовуљом краља Милутина којом се набрајају места епископа и игумана. Мачванска епископија је на 13. месту од 15 епископија 26. Судећи по имену територија Мачванске епископије поклапала се са територијом истоимене бановине. Ова бановина успостављена је 1247. године, а у њеном саставу се помињу жупе: Бељин, Непричава, Уб, Тамнава, и Колубара 27. Никодим је дошао за архиепископа 1316. године, што значи да је епископија основана пред крај Драгутинове владавине. Није нам познато где је било њено седиште, као ни шта је било са њом после Драгутинове смрти, када су ове крајеве поново преузели Мађари.
Територија Шабачковаљевске епархије била је и у држави кнеза Лазара и деспота Стевана Лазаревића, али се не помиње којој је епархији припадала. Кнез Лазар прилаже манастиру Раваница 1381. године села око Шапца 28 ,али се и из тога неможе закључити епархијска припадност ових крајева. Предео око Рудника припадао је тридесетих година 15. века ариљској епископији. Велики челник Радич Поступовић 1433. године, са ариљским митрополитом Марком обнавља манастир Кастамонит у Светој Гори и поклања му нека имања. За извршиоца свога тестамента Радич именује митрополита Марка 29. Већ после неколико година стање се изменило. Године 1439. Турци освајају Деспотовину, да би она опет била обновљена 1444. године. Изгледа да је манастир Ариље већ тада био запустео. 

У Градцу (Чачак) помиње се 1454. године епископ Нићифор 30. Године 1456. у Руднику борави грачанички епископ Бенедикт. Њему деспот Ђурађ поклања манастир Враћевшницу, да је држи до краја свога живота, пачак и ако се врати у своју митрополију или добије неку другу 31. Најзад, пред крај Деспотовине помиње се епископ и у Ваљеву. То је митрополит Теофан, који се помиње 1050. године, али ће бити тачније да се овде ради о грешци у запису или његовом препису и да то може једино бити 1459. година 32.
После пада Деспотовине једно време се не помиње ни један епископ у овој епархији. Територија садашње Шабачковаљевске епархије подељена је на два санџака: смедеревски и зворнички. Границе епархија се поклапају са границама санџака. У Смедеревској епархији 1551. године био је манастир Вољавча 33; 1552. године Мркшина Црква 34, а 1660. године и град Ваљево 35. У Зворничком санџаку су у 16. веку биле нахије: Крупањ, Птичар, Бохорина, Горња и Доња Мачва и Шабачка нахија 36, што је и граница Зворничке епархије. Сем тога у осуди Смедеревског митрополита Павла не помиње се ни Ариљски, ни Руднички, ни Ваљевски, ни Градачки епископ, већ само Зворнички епископ Теофан, који је збачен и новопостављени епископ Доментијан 37.
Пре обнове Пећке Патријаршије 1557. године на територији садашње Шабачковаљевске епархије помиње се више цркаваи манастира. У средњем веку подигнути су манастири: Петковица, Ћелије, црква у Кључу и манастир Боговађа 38, која је обновљена 1545. године 39. Цркву светих врачева Кузмана и Дамјана у мачванском селу Клењу, подигао је за време Деспотовине скутоноша Стојан Ивановић 40. Манастир Чокешина је, такође, подигнут пре пада Деспотовине. Припадао је најпре Богдану Чокеши, а затин 1548. године логотету Стефану Ратковићу, као и црква у селу Обрамићу 41. Пре пада под Турке подигнуте су цркве светог Матије у Шабачкој Каменици, црква Ивања у Новом Селу, манастири Каона, Радовашница, Купивник у селу Дреновцу (Цуљковић) на Церу, црква свете Госпоје у Бановом Броду и црква у Криваји 42, која се први пут помиње1500. године 43. Манастир Воћњак, који се помиње у Беочинском поменику подигнут је у 15. веку 44. Из истог је времена манастир у Докмиру 45: и цркве: Косаревац (Милошевац), Равнаја (на гробљу села Грушић), Богоштица и Грачаница у Азбуковици 46. Постојао је и манастир Горњи и Доњи Ораховац у соколској нахији, манастир код села Градца (Ваљево), манастир код села Куница (можда Пустиња), Дубравица (можда Боговађа), манастир код села Грабовца, Рибница, Рожаница, Славковица, Мећавац код Ваљева 47.

Одмах после обнове Пећке патријаршије 1557. године помињу се епископи у Руднику. У Сопоћанском поменику помињу се руднички епископи Пахомије и Јоасаф 48. Руднички митрополит Диомидије 1579. године обнавља манастир Враћевшницу 49. Почетком 17. века помињу се на територији ове епархије и руднички и смедеревски епископи. Смедеревски митрополит Софроније сахрањен је 1615. године у манастиру Благовештењу кабларском 50. У манастиру Враћевшница писан је 1618. године један Минеј за време митрополита Арсенија 51. Следеће године Смедеревски митрополит Силвестар оградио је гробницу митрополита Софронија 52. Док је Арсеније био митрополит Руднички, за Софронија и Силвестра се то, из записа, не може закључити. Тек 1632. године, за време обнове манастира Благовештења рудничког помиње се Руднички митрополит Серафим 53.
Средином 17. века престало се са експлоатацијом рудника на истоименој планини, те је опао и значај истоименог насеља. И епископи су потражили сигурније место за своје седиште. У извештају Конгрегацији за јединство хришћана Фране Леонарди 1641. године помиње Ваљево као седиште епископа. Митрополит Јефтимије, за кога Павлин Демски тврди да је прердседавао Морачким сабором, носи титулу “митрополит ваљевски и ужички“. Постојање овог сабора је оспорено, али се сигурно зна да је те године Јефтимије био епископ ваљевски 54.
Неколико година касније видимо, опет, епископе у Ариљу. Године 1668. Христифор Рачанин пише у манастиру Баљи службу Светом Петру Коришком, по наређењу ариљског митрополита Рувима 55.
Крајем 17. и почетком 18. века ваљевски епископ је био Григорије Николић. Први помен о њему јеиз 1698. године, када је рукоположио десиначког попа Николаја 56. Године 1705.осветио је цркву брвнару светог Јована у селу Пауне и рукоположио у манастиру Рибница Милисава Милинковића, давши му у парохију села: Пауне, Робаје и Шушеоку. Године 1708. дотадашњег оровичког попа Арсенија поставио је за пароха у Белој Цркви 57. За време његове управе браћа Витковићи су подигли (или обновили) манастир Јовања, код Ваљева 58.
На почетку његове управе седиште епархије је било у Ужицу. Али како је рат између Аустрије и Турске вођен 1688. до 1690. године завршен сеобом Срба у Срем, то је број Срба у овом крају смањен. Сем тога, због учешћа Срба у поменутом рату на страни Аустрије, Турци су их нерадо гледали у својој средини, те епископ Григорије 1714. године преноси седиште епархије у Ваљево. Већ 1715. године у списку епискпоских катедра јерусалимског патријарха Хрисанта, епархија се назива ваљевском 59.

Од 1714. до 1802. године седиште епархије било је у Ваљеву. За то време мењан је назив епархије, мењана је и територија која јој је припадала , па чак и политички господари –државе којима је припадала.
По одлукама мира у Пожаревцу 1718. године, којим је завршен рат између Аустрије и Турске, цела северна Србија је припала Аустрији. Ваљевско-ужичка епархија је подељена на два дела: Ужички, под Турцима и Ваљевски, под Аустријом. У састав Ваљевске епархије ушла је и шабачка нахија са Мачвом, део Јадра и Ређевине и део североисточне Босне од Зворничке епархије и крагујевачки крај од Београдске епархије. Први епископ ове епархије био је Доситеј Николић.
Доситеј је рођен у Херцеговини. Био је 1723. године егзарх у Ваљеву, а следеће године је изабран за епископа и 1715. године хиротонисан. Потврђен је за епископа од стране порте за шта је патријарх Мојсије платио 720. гроша60. Како је ускоро Ваљево припало Аустрији, то је 1718. године патријарх Мојсије преко карловачког митрополита Вићентија Јовановића тражио од Доситеја овај дуг. Због тога је 1722. године митрополит Мојсије Петровић био суспендовао Доситеја и уклонио га са катедре епископа. Али те исте године аустријски двор потврђује Доситеја за епископа, што значи да је спор био изглађе. Међутим, Доситеј је и аустријском двору морао платити за ово признање 61.
Своју праву вредност показао је епископ Доситеј као јерарх. За време његове управе сагређено је двадесетак цркава. Трудио седа се старе цркве поправе. Настојао је да се богослужења служе правилно, па је нашао да неке цркве нису имале исправне антиминсе, те им је дао нове. Посебну пажњу посвећује квалитету свештеника. Да би то постигао отворио је школу у Ваљеву, у којој су поред оних у манастирима: Каона, Боговађа, Чокешина, Љубостиња, Вољавча, Рибница, Враћевшница и Јовање, учила деца, али и млађи свештеници. Матеј Стојановић, свештеник из Преке Баре обучавао се у Ваљеву девет година у служењу свете Литургије. Учитељи су били Стефан Стојковић, егзарх и јеромонах Василије Христифоровић. Сваки свештеник је морао имати свога исповедника. Епархију је поделио на протопрезвитеријате и поставио проте за надзиратеље млађим свештеницима. Проте су биле у: Бродцу, Шапцу, Непричави, Крагујевцу, Чачку и Каони. За време његове управе извршен је попис манастира, цркава и свештеника.Попис манастира није сачуван, али се узгредно помињу: Каона, Петковица, Чокешина, Јовања, Боговађа, Новаци, Грабовац, Рибница, Љубостиња, Каленић, Вољавча, Враћевшница, Каменац, Шаторња и Благовештење рудничко и кабларско 62, Пустиња 63 ,и Ћелије 64. Као напуштени манастири помињу се: Варна, Заблаће и Прњавор 65. На манастирско подобије начињене су цркве у: Докмиру, Осеченици (Крчмар) и Петници. 

Црква Рождества Богородице у Докмиру саграђена је од камена. Имала је и звонару, али без звона. Антиминс јој је осветио епископ Доситеј. За цркву у Петници пописивач каже да је зидана од камена, а 1734. године покривена шиндром. Није се знало коме је посвећена. Каже да је била манастир 66, али се 1647. године у Петници помиње поп Радоје 67.И за цркву Светог Николе у Осеченици пописивач каже да је била манастир. Грађена је од камена, покривена шиндром. Ни она није имала звона.
Две цркве: у Чачку и Крагујевцу Турци су били претворили у џамије, али их је епископ Доситеј поново осветио и претворио у цркве
Доситеј је затекао и неколико старих цркава брвнара, светих архангела Михаила и Гаврила у: Дреновцу, Бродцу, Прњавору и Цветкама; светог Николе у: Метковићу, Добрићу, Меховинама и Буковици; светог Јована у Паунама. Цркве у Бродцу и Прњавору имале су по једно звоно, а црква у Паунама и звонару на четири дирека. Добрићкој и накучанској цркви епископ Доситеј је дао нове антиминсе. За цркву у Цветкама се није знало да ли је освећена или не.
За време Доситејеве управе саграђене су следеће цркве:
Црква Преобрађења Господњег у Жабарима грађена је 1724. године од камена, а покривена ћерамидом. Исте године грађена је од камена, а покривена шиндром црква светог Илије у Страгарима. Најзад, исте године саграђена је и брвнара у Такову, посвећена светом великомученику Георгију. Црква брвнара светог Луке у Јаловику грађена је 1727. а освећена 1732. године.. Црква брвнара светог Николе у Прову грађена је 1731. године. У 1732. години саграђене су три цркве: у Мојсињу, брвнара, посвећена Успенију Пресвете Богородице; у Бијељини, од дрвета па малтерисана, посвећена светом Николи и у Црној Бари, од ћерпича, посвећена светом великомученику Георгију. Црква у Црној Бари имала је и једно звоно, а у Бијељини и звоник са два звона.
У 1733. години саграђене су две цркве у Лозни и Дивцима. Црква светог Николе у Лозни била је од дрвета, али измалтерисана. Следеће године су саграђене четири црквеу: Шапцу, Прањанима, Витовници и Грошници. Црква светог пророка Јована Претече у Шапцу је од дрвета, изнутра измазана и омалтерисана. Црква светог Николе у Прањанима и светог архангела Михаила у Витовници биле су брвнаре.

Црква светог апостола Томе у Грошници била је од камена, а покривена шиндром. Имала је и зонару на четири дирека, са једним звоном. Њу је 1734. године осветио епископ Доситеј. У 1735. години грађене су цркве у Цикотама, Белој Цркви и Осечини, све посвећене светом великомученику Георгију. Црква у Белој Цркви била је од камена. Имала је и звонару на четири дирека, са једним звоном. Исте године капетан Трифун је градио у Прњавору цркву од ћерпича, покривену шиндром храстовом, али још није била довршена 68.
У време када је ваљевском епархијом управљао епископ Доситеј Николић у епархији се помиње велики број свештеника и парохија.
Прота Михаило Поповић се помиње 1717. године, када је већ био прота. Његову парохију су сачињавала села: Голочело, Градојевић, Каменица, Коцељева, Љутице, Свилеува и село и збаг Црниљево. Како у парохији није имао цркву служио је у манастиру Каона. При истом манастиру помиње се и парохија игумана Гаврила од села: Белотић, Г. Бошњак, Брдарица, Каона, Мровска и Ћуковине 69.
У Шапцу је био прота Теодор Станисављевић. У његовој парохији била су и села: Мишар, Мрђеновац и Јеленча 70.
Остоја Јаношевић, прота из Непричаве, рођен је у селу Какмижи у Херцеговини. Рукоположен је 1713. године, а у Ваљевску епархију је дошао 1722. године, а у парохији је имао село Непричава. Цркву није имао већ је служио у манастиру Боговађа.
Чачански прота Василије Стратимировић, рођен је у Требињу, па пресељен у Чачак. Рукоположио га је епископ Доситеј 1723. године, и пошто је 7 година служио у Прањанима, поставио га је за пароха и проту у Чачак. У његовој парохији било је и село Љубић.
Крагујевачки прота Вуле Ђорђевић рођен је у Васојевићима. Рукоположен је 1710. године, а у Ваљевску епархију је дошао 1721. године. Епископ Доситеј му је дао парохију у Крагујевцу, а 1724. године и протски чин. Поред њега у Крагујевцу је поповао и Радосав Јовановић, родом из Метохије, а поповао је и у Митровици и Дренчи. У Ваљевску епархију је дошао 1733. године.

Ваљевској епархији припадао је и део Босне: Бродац и Бијељина. У Бродцу је био прота Марко Николић, родом из Мохачког Поља. Рукоположио га је 1723. године карловачки митрополит Викентије Поповић и поставио за пароха у Бродцу. Други свештеник у Бродцу је Гаврил Стојановић. Рођен је у Адашевцима, а рукоположио га је 1729. године епископ Доситеј.
У Бијељини су такође била два попа: Илија Радојчић и Мојсеј Ристић. Илија је рођен у Рајеву селу, код Винковаца, а епископ Доситеј га је рукоположио 1720. године. Мојсеј је рођен у Бачинцима, у Срему и исти епископ га је рукоположио 1730. године. Поред Бијељине њиховим парохијама. Припадало је и село Бодежиште 71.
У Ваљеву се помињу двојица попова: Гаврил 1735. и Јован Матијевић 1737. године. Ни за једнога се не каже да је био прота. Иначе у Ваљеву, седишту епископије није било цркве, иако пуних 15 година парохијска управа тражи од аустријске администрације дозволу за подизање цркве, већ се богослужења обављају у дому егзарха Висариона 72.
Поред већ поменутог паунског попа Милосава, при доласку за ваљевског епископа, Доситеј је затекао и попа Арсенија на парохији коју су сачињавала села: Бела Црква, Комирић, Бадања, Братачић, Брезовица, Бастав, Јаребице, Красава, Колаја, Миоковић, Помиоча, Цикоте и варош Цикоте. Доситеј је 1734. године рукоположио овдашњег ђака Димитрија и дао му у парохију села: Цикоте и Бадања 73.
Није нам познато одакле су и ко их је рукоположио за следеће свештенике, који су око 1727. године служили у Ваљевској епархији:
Поп Милисав, имао је у парохији села: Близоње, Докмир, Забрдица, Котешица и Радуша.
Поп Ђурађ, имао је у парохији села: Богатић и Метковић.
Поп Рацко, са парохијом од села: Бреска и збег Скела.
Поп Василије, у чијој су парохији била села: Букор, Заблаће, Криваја, Метлић, Муратовац (Матијевац), Накучани и Синошевић.
Поп Јанићије, са парохијом од села: Владимирци, Јаловик, Крнуле и Лојанице.
Поп Мирко је имао парохију од села: Вукошић, Меховине и Скупљен.
Поп Крста, са парохијом у селу Тулари.
Поп Михаило- Мишко, који је у парохији имао села: Дубовић, Петлове Међе и Прњавор.
Поп Богдан, који је поповао у Палежу.
Поп Теодор, који је поповао у Крупњу.
Поп Захарије, који је у парохији имао села: Грушић, Двориште, Цуљкоић и Бела Река 74.
Свештеник Павле Теодоровић, није имао парохију, већ је живео код брата Остоје, свештеника у Добрићу.
Епископ Доситеј је рукоположио следеће свештенике:
Мојсеј Стојановић, син Стојана, свештеника у Метковићу, сада јеромонаха Кирила у манастиру Петковица, рукоположен је 1718. године и у парохији имао села: Прека Бара (Причиновић), Дреноввц , Орашац (Шеварице) и Табановић.
Остоја Атанасијевић из Крагујевца, рукоположен је 1718. године и добио парохију од села: Грошница, Забојница и Голочело.
Петар Симеоновић из Босне, рукоположен је 1718. године и добио у парохију села: Лозна, Теочин и Озрјен.
Јован Милошевић из Табановића, рукоположен је 1722. године и добио у парохију села: Прово, Крнић и Звезд.
Тимотеј Радојевић, рукоположен је 1722. године и запарохију добио села: Докмир, Радуша, Близоње, Забрдица и Котешица.
Остоја Теодоровић из Месараца у Тамнаи, рукоположен је 1724. године и у парохији имао села: Добрић, Липолист, Варна и Мали Метковић.
Филип Обрадовић из Старог Влаха, рукоположен је 1724. године, а парохију су му сачињавала села: Жабар, Сараново и Чумић.
Михаило Поповић, син попа Стефана, рукоположен је 1727. године и у парохији имао села: Јаловик, Крнић, Свилеува.
Петар Кузманоић из Драгијеице, рукоположен је 1727. године у парохији има села: Оглађеновац, Буковица и Каменица.
Михаило Недељковић из Пећинаца, рукоположен 1728. године и парохији је имао села: Богатић, Метковић и Змињак.
Георгије Радосављеић из Бреске, рукоположен је 1730. године и пошто се поп Рацко замонашио, добије 1731. године парохију од села: Бреска (Уровци), Палеж (Обреновац) и Скела.
Георгије из Предорице (Посавотамнава). Рукоположен је 1730. године и постављен на парохију у селима: Бањани, Тулари и Врело. Нијеимао цркву у парохији, већ је служио у манастиру Новаци.
Рафаило Радиновић из Диваца, рукоположен је 1733. године и за парохију имао село: Врбица.
Илија Јовичић из Шапца, рукоположен је 1734. године и у парохију добио село Прњавор.
Василије Станимировић је као дете дошао из Вранеша, рукоположен је 1734. године и за парохију добио села: Дренова, Куклин, Јасика и Падеж. Ни он није имао цркву у парохији, већ је служио у манастиру Љубостиња.

Мина Јоакимовић из Брезовице, рукоположен је 1735. године и после смрти брата попа Михаила добио за парохију села: Накучани, Криваја, Букор, Метлић, Заблаће, Муратовац и Синошевић.
Милована Новаковића из Меховина, рукоположио је 1727. године епископ Јосиф у Ариљу, а епископ Доситеј му дао у парохију села: Меховине, Скупљен, Лојанице, Вукошић и Муратовац. Исти епископ рукоположио је 1729. године Симеона Матијевића из Драгачева, а Доситеј му 1732. године дао у парохију село Цветке.
Саву Јовановића из Петнице у Херцеговини рукоположио је 1724. године Ужички епископ Исаија Маленовић и поставио за пароха у Буковици “Азбуковица“. Дошао је 1733. године у Ваљевску епсрхију и добио у парохију села: Осечина, Драгијевица, Остружањ, Лопатањ, Плужац и Црниљево.
Страгарски поп Веселин је из Старог Влаха. Дошао је у Страгаре 1721. године.
Јагодински поп Михат Станковић је дошао из манастира Црна Река 1725. године. Није имао цркву у парохији, већ је служио у манастиру Љубостиња.
И попа Спасоја Петровића из Херцеговине примио је епископ Доситеј 1726. године и дао му у парохију села: Мојсиње и Остра.
Милутина Бошковића, свештеника из Никшића, примио је епископ Доситеј 1726. године и дао му у парохију село Осеченица (Крчмар).
Витановачки поп Сава Недељковић дошо је из Новог Пазара 1728. године.
И бачиначки поп Дамјан Јанковић је родом из Херцеговине, а дошао је 1729. године. Ни он није имао цркву у парохији, већ је служио у манастиру Каленић.
Георгија, сина петничког (у Дробњаку) попа Матеја примио је епископ Доситеј 1725. године и дао му парохију у Чачку, па га је 1731. године преместио у Прањане.
Попа Георгија из Херцеговине примио је епископ Доситеј 1732. године и дао му у парохију села: Дружетић и Тометино Поље.
Војин Радуловић је, такође, из Херцеговине, а епископ Доситеј му је дао у парохију села: Таково, Жарковац, Грабовић, Дренову и Бранетић.
Павла Јовановића из Бачке рукоположио је 1721. године митрополит Викентије Поповић, а београдски митрополит Мојсије поставио га за пароха у Црној Бари.
Парохија села: Петница, Жабари и Ровни, чији се поп Теофил Адамовић упокојио била је упражњена 75.

Ако се зна да су и манастири имали парохије, онда може бити говора о једној добро организованој епархији. Али овакво стање није дуго трајало. Рат између Аустрије и Турске вођен 1737. до 1739. године завршен је миром у Београду, а по одлукама мита северна Србија поноо је припала Турској. Уследила је Друга сеоба Срба. Велики број српских породица, као и свештеника и калуђера иселио се у Срем. Сам епископ Доситеј прешао је у Карловце, где се и упокојио 11. јуна 1738. године и сахрањен у паперти горње цркве 76.
Јеромонах Теофан, родом из Херцеговине, учио је у Ваљеву, где је и рукоположен у чин свештеника, прешао је у Фенек, где се замонашио. Ваљевски “магистер“ Василије Христифоровић, рођен у Брезовици, а учио у Боговађи, рукоположио га је 1733. године епископ Доситеј, а замонашио 1737. године ваљевски егзарх Исаија, боравио је у Купинову. У манастиру Јазак игуман је био Атанасије Станисављевић, рођен у Каони. Заједно са њим био је и јеромонах Михаило Стефановић, рођен у Рисну, учио у Прњавору (мачванском) код попа Константина, дошао је у Јазак 1738. године и замонашио се.. Ту је 1739. године дошао и јеромонах Јоаникије Милутиновић, рођен у Голубцу, код Ваљева, учио код Герасима студеничанина, а 1750. године је дошао ђакон Силвестар Новаковић родом из Мијаковаца (Мијачи).
Монахиња Марија је рођена у Мачви око 1700. године, дошла у Стари Јазак 1744. године и замонашила се. Имала је брата Саватија у Сремској Каменици.
У манастиру Бешеново боравио је јеромонах Самуило Станисављевић, рођен у Ваљево око 1720. године, а учио у Карловцима.
У манастиру Хопово нашли су уточиште тројица калуђера. Јеромонах Теодор Милутиновић, касније учитељ Доситеја Обрадовића, рођен око 1712. године у Ваљеву. Јерођакон Филотеј дошао је 1741. године из Петковице, док је јеромонах Партеније, после неколико година проведених и Хопову, вратио се у свој манастир Боговађа, где се упокојио.
У манастиру Ремета су боравили следећи калуђери:
Јеромонах Василије Богдановић, рођен у Звечкој око 1718. године, син звечанског попа Богдана, рукоположен у Београду 1737. године, служио у Пећинцима, растао се са женом 1739. године, замонашио се 1745. а умро 1773. године.
Монах Јов је рођен у Палежу око 1696. године, замонашио у Ковиљу 1743. године, дошао у Ремету 1745. године и умро 1754. године.
Јеромонах Авакум из манастира Боговађа, боравио је неколико година у Ремети, а онда отишао у Србију.

У манастир Раковац дошао је јерођакон Алексије Михаиловић, који је рођен у Шапцу око 1730. године, а у Раковац дошао 1744. године.
Гаврил Стојановић, свештеник из Бродца, прешао је 1738. године, поповао у Сусеку, а онда се замонашио у манастиру Беочину и добио име Григорије 77.
Архимандрит Софроније Добрашиновић из свето Николајевског манастира у ваљевској митрополији (можда Грабовац?) пребегао је чак у Русију 78. Али најпотреснија је биографија накучанског свештеника Мине Јоакимовића. Он је пребегао у Хопово, где се замонашио, а онда се у наредних 9 година три пута враћао у Србију у манастире Пустиња и Чокешина и на крају остао у Беочину 79.
Цркве и манастири су глобљени. Летописац манасатира Боговађа пише 1761. године да је манастир паљен од Османлија и моли: “ ко ће их откупити има поћи у живот вечни, а братија ће му чинити помен више него осталима“. Ћелијски архимандрит Арсеније глобљен је са 150 гроша 80. Накучанска црква се откупила 1761. године 81
У време када је Ваљевском епархијом управљао епископ Доситеј, део ове епархије који је остао под Турцима добио је свог епископа. Ужички епископ Исаија Димитријевић или Маленовић помиње се 1721. и 1724. године. Митрополит Јосиф се помиње 1727. године 82. Стефан, митрополит ариљски и зворнички помиње се 1737. године 83. Најзад 1737. до 1739. године помиње се митрополит Алексије Андрејевић, који је са патријархом Арсенијем 4 Јовановићем прешао у Срем 84. Како су још 1689. године Турци спалили зграду православне епархије у Зворнику, а зворнички митрополит Герасим прешао у Срем са патријархом Арсенијем Чарнојрвићем, то ова епархија није дуже вренена имала свог епископа. Њом администрирају најпре Сарајевски, а од 1717. године Ариљски митрополити 85.
У делу Шабачковаљевске епархије, који је припадао Зворничкој епархији још 1559. године обновљен је манастир Троноша 86. Црква у Скадру саграђена је око 1720. године 87. Око 1700. године помиње се поп Максим у Оровици. Сарајевски епископ Висарион рукоположиоје 1703. године Арсенија Мијаиловића за пароха у Оровици. Ужички епископ Исаија Маленовић рукоположио је у Троноши Саву Јовановића, који је једно време поповао у Буковици, а онда прелази у Осечину. Године 1731. помиње се поп Теодор, који је у парохији имао села: Буковица, Петрц и Оровица. 88.Овај поп Теодор сагради цркву у Буковици, али исту спале Турци. Он направи другу цркву на Баурићу, коју његови потомци пренесу у Цапарић. Љ. Павловић помиње попа Ђорђа, оснивача села Грчић, попа Тому Сајића у Трешници, попа Тому Сарића у Оровици и цркву у Читлуку 89.Око 1724. године у Азбуковици се помиње и једна монахиња, Марта, која није живела у манастиру, већ код сина тадашњег буковичког пароха Саве Јовановића 90.

 

  Миром у Београду 1739. године завршен је рат између Аустрије и Турске.. По одлукама овога мира цела северна Србија припала је Турској, па се тако цела територија Ужичко-ваљевске епархије поново нашла у Турској. Али она неколико година није имала свога епископа, већ је њоме администрирао Херцеговачки митрополит Филотеј. Он је 22. августа 1740. године у Пиви рукоположио Алексија Јефремовића, каснијег игумана манастира Вољавча 91.
Први епископ Ужичко-ваљевске епархије после Друге сеобе Срба био је митрополит Пајсије Грк. Помиње се 25. марта 1749. године, када је у чин ђакона рукоположио Михаила Милошевића из Севојна, а затим 9. марта 1750. године, када је истог Михаила рукоположио у чин свештеника и дао му парохију у Страгарима. Михаило је 1763. године прешао у Срем и молио митрополита Павла Ненадовића да му да парохију у Товарнику 92.За време Пајсијеве управе, 1751. године у манастир Никоље рудничко долазио је Атанасије, протођакон пећког патријарха ради милостиње 93. Јуна месеца следеће године Пајсије је са Нишким епископом Гаврилом и Велеским Дионисијем у Пећи саслуживао при хиротонији пивског архимандрита Пајсија Лазаревића за босанског митрополита 94. Исте 1752. године, децембра 3. издао је синђелију попу Луки за парохију коју сачињавају села: Бродац, Велико, Свињаревац и Обарска 95. Свештеник Гаврило Константинов је избегао у Русију, где је 1757. године тражио да му се међу српским исељеницима додели парохија. Уз молбу приложио је синђелију из које се види да му је митрополит Пајсије 11. јануара 1753. године дао у парохију Бродац са селима: Мађаш, Бошковић, Дворови и Трешњица 96. Пајсије је изабран за пећког патријарха, али је на тој дужности умро после годину дана 97.
После Пајсија за Ужичко.ваљевског митрополита долази Теодосије Стефановић Поповић. Помиње се 21. августа 1757. године када је као “новорукоположени митрополит“ дошао у Дечане ради поклоњења моштима св. Стефана и св. Јелене и дао 3 златника 98. Оридски свештеник Игњатије Илић избегао је из Турске у Аустрију. У својој изјави датој у Карловцима 25. априла 1760. године, каже да га је митрополит Теодосије рукоположио у чин ђакона у селу Пауне, а у чин свештеника у манастиру Ћелије 99. Администрирао је и Зворничком митрополијом и помиње се 1758. године, када је грађена црква светог Николе у селу Мачковац, код Јабланице у Тузланској нахији, као и 1759. године, када се у манастиру Ловница упокојио прота Сава 100

Међутим, када је за Пећког патријарха дошао Грк Кирил 11 (1759-1763) Теодосије је, пошто је био Србин, уклоњен са епархије и за Ужичко-ваљевског епископа постављен Грк Митрофан. Митрофан је 1760. године јеромонаха Алексија Јефремовића, постриженика благовештенског преместио у манастир Вољавча, а наредне године истог поставио за игумана. Од 1763. до 1765. године Пећки патријарх је био Србин Василије Јовановић Бркић. Он поново поставља за Ужичко-ваљевског митрополита Теодосија. Већ помињани игуман манастира Вољавча Алексије пише: да су радови на обнови цркве почели 1764. а завршени 1765. године, при митрополиту Ваљевском Теодосију. Већ наредне године Ваљевски митрополит је поново Митрофан, а шта је било са Теодосијем не зна се 101.Тако је 20. фебруара 1766. године издао синђелију Милутину Гучанину каснијем војводи из Првог српског устанка 102.
За време Митрофанове управе овом епархијом саграђене су цркве Светог Вазнесења у Осечини и Цветуљи, обе 1765. године 103
За време његове управе одиграо се један од најтужнијих момената у историји Српске православне цркве; 11. септембра 1766. године Султан Мустафа 3 укинуо је Паћку патријаршију.
На челу свих покрета отпора Турцима: бунама, устанцима, сеобама налазио се патријарх и српски епископи. Зато су Турци решили да укину патријаршију и да за епископе поставе Грке. То им је пошло за руком када је Пећки патријарх Грк Калиник 11, услед презадужености патријаршије, са нишким епископом, такође Грком Гаврилом, који је тобож, имао пристанак ваљевског епископа Митрофана, београдског Јеремије, босанског Серафима, скопског Константина, самоковског Неофита и ћустендилског Гаврила, поднео формални захтев за укидање патријаршије. Султан Мустафа 3 усвојио је молбу и својим ферманом од 11. септембра 1766. године укинуо патријаршију, а њене територије припојио Цариградској патријаршији. У актима Цариградске патријаршије стоји да митрполит Митрофан није ишао у Цариград, већ је овластио нишког митрополита Гаврила, да се у име његово сагласи са укидањем патријаршије. Иначе Митрофан, као Грк остаје и даље Ужички митрополит, док су Срби епископи удаљени са својих епархија 104. Након 10 година, 26. фебруара 1776. године, црногорски митрополит Сава Петровић упутио је писмо московском митрополиту Платону у коме оптужује цариградског патријарха и његов Синод да су бесправно укинули Пећку патријаршију и да су Србе епископе прогнали, лишили престола, да лутају по свету, док су неки и заточени. Сава моли митрополита Платона да обнови аутокефалност Пећке патријаршије 105, али до обнове патријаршије ипак није дошло. 

После смрти Митрофана за митрополита ваљевског 30.октобра 1767. године изабран је Јоаким Грк, који је до тада био митрополит Беле Цркве. Највише се помиње када је рукополагао свештенике и постављао их на парохије. Тако је 14. априла 1768. године издао синђелију попу Луки Јаковљевићу на парохију у Сечој Реци. 

// Марко Павловић – Свештеник.